Žena u ovoj priči iznosi svoje emotivno i teško iskustvo koje je proživjela u braku, nakon što je odlučila da podnese zahtjev za razvod. Iz njenog izlaganja se jasno vidi da je njen brak postao prava noćna mora, a svakodnevni život ispunjen je emocionalnim nasiljem, fizičkim i verbalnim maltretiranjem, koje joj je izuzetno teško padalo.
- Na početku, spominje kako je odlučila podnijeti zahtjev za razvod jer je njen muž njen život učinio nepodnošljivim. Bio je stalan izvor stresa, vikao je na nju i ponižavao je u svakom mogućem trenutku. Takvo ponašanje joj je u velikoj meri uništavalo duhovnu i emocionalnu ravnotežu, što je činilo da se osjeća nesrećno i bez izlaza.
Međutim, u trenutku kada su se pripremali za potpisivanje papira za razvod, dogodila se velika tragedija. Muškarac je iznenada preminuo, što je za nju bila potpuna šokantna situacija. Ona ističe da je bila suočena s dubokom tugom, ali i s ogromnim emocionalnim haosom, jer nije imala priliku da završi to poglavlje svog života na način na koji je planirala. Na iznenađenje, saznanje koje je uslijedilo nakon njegove smrti još je više zakomplikovalo njeno emotivno stanje.
- Ono što je saznala nakon njegove smrti, potpuno je promenilo njen pogled na sve što se dešavalo u njenom braku. Ljekari su joj otkrili da je njen muž imao ogromni tumor na mozgu, koji nije bio prepoznat sve do trenutka njegove smrti. Tumor je imao dubok fizički uticaj na njegov mozak i uticao na njegovo ponašanje, što je verovatno objasnilo mnoge njegove agresivne i nasilničke reakcije prema njoj. Njena frustracija i očaj su se dodatno uvećali kad je shvatila da je njegova ponašanja mogla biti uzrokovana bolešću koju je nosio, a koju nisu na vreme dijagnosticirali.
Ova saznanja nisu donela lakoću ni olakšanje; naprotiv, ona oseća da je to “uništilo čitav njen svet”. Za nju je bilo emocionalno iscrpljujuće saznanje da je provela toliko vremena u braku sa osobom koja je bila pod uticajem ozbiljne bolesti, ali nije imala mogućnosti da prepozna uzrok njegovog ponašanja. Osećaj krivice i nepravde je postao dominantan u njenom umu, jer nije imala šansu da razjasni mnoge stvari u njihovoj zajedničkoj prošlosti.
BONUS TEKST
Kultura ispijanja kafe varira od zemlje do zemlje, ali jedno je sigurno – širom sveta uz kafu često ide i čaša hladne vode. Ovaj običaj nije univerzalno prisutan, pa se može dogoditi da u nekim mestima, ukoliko zatražite i vodu uz kafu, to bude dodatno naplaćeno. Iako je ovaj ritual postao uobičajen, njegova istorija i evolucija su zanimljive i raznolike.
- Zanimljivo je da je običaj ispijanja kafe u društvenoj atmosferi započeo u 16. veku. U početku su ga prihvatili Turci i Grci, ali se u zapadnoj Evropi popularizovao tek krajem 19. veka. U tom periodu, uz kafu je počela da se služi i čaša vode, ali njena funkcija u početku nije bila da se pije.
Početna funkcija čaše vode bila je u vezi sa kašičicama koje su se koristile za dodavanje šećera i mešanje kafe. Dama koja je ponekad imala poteškoća sa držanjem kašičice uprljanom od pene, često je bila primorana da je stavi na rub tacne. Takav postupak je mnogima izgledao nepristojno i nekulturno, pa su ugostitelji uveli čašu vode koja je služila kao način da gosti isperu kašičicu pre nego što je vrate na tacnu.
- Međutim, ovaj ritual je stekao novo značenje nakon 1873. godine, kada su počeli da se usvajaju prvi vodovodni sistemi u gradovima. Prema tom novom pristupu, kafedžije su želele da pokažu da koriste najčišću, izvorsku vodu za pripremu kafe, što je bilo vrlo značajno u to vreme. Voda je postala simbol kvaliteta i čistote, pa je čaša vode uz kafu postala način na koji su kafedžije pokazivale svoju posvećenost standardima i želju da im piće bude što bolji.
