Život Pavla iz Vladivostoka do jednog zimskog dana tekao je mirno, gotovo rutinski. Sa svojih 33 godine važio je za iskusnog ronioca i ribara, čoveka koji je more poznavao kao sopstveni dlan. Lokalni akvatorijum mu nije bio nepoznanica, naprotiv – godinama je ronio upravo tu, bez straha i sumnje.
- Njegova svakodnevica bila je podeljena između porodice i mora. Supruga Tatjana, sa kojom ima dvoje dece, navikla je na njegov način života i njegovu strast prema vodi. Iako je posao koji je radio nosio rizik, u njihovom domu je vladalo poverenje i tiha sigurnost da će se Pavle uvek vratiti. Ova priča, koju su kasnije preneli domaći mediji poput Kurira i Monda, već na samom početku delovala je kao još jedna vest o nestanku na moru, ali se ubrzo pretvorila u nešto što su mnogi nazvali – čudom.
Tog dana Pavle je, kao i mnogo puta ranije, krenuo na pecanje sa prijateljima. Plan je bio jednostavan i nimalo rizičan. Nisu nameravali da se udalje daleko od obale, a ruta je vodila ka Ruskom ostrvu, mestu koje je Pavle dobro poznavao. Uz pecanje, želeo je i da isproba novu ronilačku opremu. Vremenski uslovi u početku nisu delovali zabrinjavajuće. Temperatura vazduha bila je oko dva stepena, more mirno, bez vetra. Ipak, u tom delu sveta vreme zna da se promeni iznenada, što su svi meštani dobro znali, ali se toga dana niko nije posebno obazirao na tu mogućnost.
- Pavle je obukao ronilačko odelo, proverio opremu i zaronio. Prvi zaron protekao je bez problema, na dubini od oko 13 metara. Nakon kratkog odmora, odlučio je da se spusti dublje, na 20 metara, kako bi testirao opremu u zahtevnijim uslovima. Upravo tada priroda je pokazala svoju nepredvidivost. Vetar je naglo pojačao, a more je postalo nemirno. Njegov prijatelj ga je čekao na čamcu, prateći sat. Prošlo je deset, pa dvadeset minuta, ali Pavla nije bilo. Boca sa kiseonikom bila je projektovana za ograničeno vreme, a svaka dodatna minuta počela je da budi strah.
Kada je prošlo četrdeset minuta, prijatelj više nije mogao da ignoriše loš predosećaj. Zaronio je i započeo potragu, prateći pravac vetra i struje, verujući da je Pavle možda izronio dalje od planiranog mesta. Međutim, ni na obali ni u vodi nije bilo nikakvog traga. U tom trenutku postalo je jasno da se dogodilo nešto ozbiljno. Odmah su obaveštene nadležne službe i potraga je započeta bez odlaganja. Spasilački čamci su stigli brzo, ali su sati prolazili bez ikakvih rezultata. Četiri sata intenzivne potrage nisu donela ni najmanji trag.
- Dok su službe tragale po moru, Tatjana je kod kuće počela da oseća nemir. Pavle se nije javljao na telefon, a to nije bilo uobičajeno. Kada je zazvonio nepoznat broj, a sa druge strane se javio istražitelj sa vešću da je njen muž nestao tokom ronjenja, svet joj se, kako je kasnije govorila, srušio u jednom trenutku. Strah, neverica i osećaj potpune nemoći preplavili su porodicu. Prema njihovim rečima, reakcija institucija nije bila onakva kakvu su očekivali. Površinska potraga nije davala rezultate, a dozvola za ozbiljnije ronilačke akcije kasnila je satima.
U tim trenucima porodica i prijatelji nisu čekali skrštenih ruku. Samoinicijativno su počeli da okupljaju ljude, kontaktirali su volontere i spasilačke timove. U pomoć je pozvana i poznata organizacija za potragu i spasavanje, a informacije o nestanku su se munjevito proširile društvenim mrežama. Ipak, kako je vreme prolazilo, nada je postajala sve slabija. Iskusni ronioci su znali da hladna voda, jaka struja i nedostatak kiseonika ostavljaju minimalne šanse za preživljavanje. Uprkos tome, porodica nije želela da odustane.
- Prva noć prošla je u znaku oluje i nemogućnosti nastavka potrage. Drugog dana akcija je nastavljena u zoru. Na terenu su bili ronioci, volonteri, dronovi, a obala se detaljno pregledala. Porodica je insistirala na uključivanju helikoptera, ali su zvanični zahtevi odbijeni. Ipak, solidarnost lokalne zajednice pokazala se snažnijom od birokratije. Jedan lokalni biznismen ustupio je svoj helikopter, a potraga se proširila i iz vazduha. Društvene mreže su ključale od poruka podrške i ponuda za pomoć, što su kasnije isticali i domaći portali poput Stil magazina i Espresa.
Ni drugi dan nije doneo nikakve konkretne rezultate. Treći dan započeo je pod još težim vremenskim uslovima, ali potraga nije obustavljena. U isto vreme, luka Vladivostok funkcionisala je uobičajeno, sa brojnim brodovima koji su prolazili tim područjem. Jedan od njih bio je rashladni transportni brod, kojim je upravljao iskusni mornar Mahir Ibragimov. Tokom plovidbe primetio je tamnu tačku na površini mora, nešto što se nije uklapalo u uobičajenu sliku.
- Kako se približavao, shvatio je da gleda u ljudsko telo. Spušten je čamac za spasavanje, ali ono što je usledilo niko nije očekivao – čovek u vodi je bio živ. Teško iscrpljen, promrzao i na ivici snage, Pavle je ipak davao znake života. Izvučen je na brod i hitno zbrinut. Neverovatna vest brzo je stigla do obale, a zatim i do Tatjane, koja je u tom trenutku bila sa decom kod svekrve. Telefonski poziv koji je usledio bio je trenutak koji će pamtiti zauvek – sa druge strane čula je glas svog muža.
Kasnije se saznalo kako je Pavle uspeo da preživi. Uprkos pogoršanju vremena, odlučio je da završi planirani zaron. Na dubini ga je zahvatila snažna podvodna struja koja ga je povukla i dezorijentisala. Iako je uspeo da izroni, već je bio daleko od obale. Ronilačko odelo za hladnu vodu pomoglo mu je da sačuva telesnu toplotu, a volja za životom naterala ga je da se neprestano kreće. Plivao je koliko je mogao, povremeno odmarajući se u vodi, gotovo u polusnu. Tokom tri dana, pored njega je prošlo dvanaest brodova koji ga nisu primetili. Spas je došao tek sa trinaestim.
Ova priča, o kojoj su pisali Kurir, Mondo i brojni drugi domaći mediji, ostala je zabeležena kao jedan od onih retkih trenutaka kada se granica između nade i beznađa briše. Pavlov povratak porodici nije bio samo lična pobeda, već i snažan podsetnik da se čuda ponekad zaista događaju, čak i onda kada svi izgledi govore suprotno
