Ovo je poslednja slika Tome Zdravkovića pre nego što je izdahnuo na VMA: Evo kako su zaista izgledali njegovi poslednji dani, 1 stvar ga izjedala

U današnjem članku vam donosimo jednu zanimljivu priču koja vraća sećanje na čoveka čiji je glas oblikovao čitave generacije, čoveka koji je pevao iz duše i koji je tugom i radošću podjednako dodirivao srca  Tomu Zdravkovića.

• Danas bi napunio 87 godina, a njegov život, iako ispunjen bolom, borbom i neizvesnošću, ostao je priča o neverovatnoj upornosti. Do poslednjeg daha nije gubio veru da će se izvući, verovao je da ga ni bolest koja ga je proganjala godinama neće slomiti. Njegov životni put podseća na melodiju koja počinje tiho, raste u bolnu ali snažnu pesmu i završava se tišinom koja i dalje odzvanja.

Toma je živeo za muziku. Za ljude. Za osećanje koje se ne može kupiti ni iznuditi – ono koje nastane kada pesma dopre do tuđeg srca. Tokom sedam decenija života, postao je simbol kafanske duše, neiscrpnog bola i topline koja je isijavala iz njegovog glasa. Iza te grandiozne umetničke slike krio se čovek koji je punih 17 godina vodio borbu sa rakom. U trenucima kada bi bolest ojačala, on bi, uprkos savetima lekara, bežao iz bolnice samo da bi otišao u kafanu i pevao. Pevao je i onda kada su mu ostali jedva verovali da ima snage da stoji.

• Svoj poslednji intervju dao je 1991. godine za „Melos“, dok je ležao na Vojnomedicinskoj akademiji. U tom trenutku situacija je bila veoma ozbiljna – već mu je bio izvađen jedan bubreg, a drugi je stradao, pa je zavisio od aparata za dijalizu. Uprkos tome, zračio je optimizmom, kao da ga je život naučio da se nada i onda kada je nada tanka poput niti. Ali ono što ga je tada najviše bolelo nije bila samo bolest, već činjenica da ga gotovo niko od kolega nije posetio. Najviše ga je razaralo to što je osećao da je ostao sam, da se svet estrade uplašio bolesti i nemoći, kao da je bol zarazna.

Kada su novinari došli da ga vide, gotovo je sa nevericom rekao: „Vi ste mi jedini došli.“ Čak je i Miroslav Ilić, jedan od njegovih najbližih kolega, priznao da nema snage da ga pogleda tako bolesnog. Toma to nije zamerao – razumeo je ljude, možda bolje nego iko drugi. Nesebično je govorio da mu je jasno zašto beže od prizora bolesti. On je i tada ostao onaj isti Toma koji brani druge, čak i kada je sam najranjiviji.

Iako je izgledalo da je najgore iza njega, borba nije stala. Tokom operacije, lekari su mu odjednom uklonili tri organa – bubreg, bešiku i prostatu. Nada ga ipak nije napuštala. Verovao je da će sa dijalizama, intervencijama i još malo snage preživeti sve što mu sudbina stavlja na put. U intervjuu je govorio o životu sa neverovatnom toplinom. Isticao je sitnice koje su mu donosile radost – odlazak na pijacu, kupovina cveća, poklanjanje buketa nepoznatim ljudima. Njegova želja da čini dobro i u najtežim trenucima postala je deo legende o njemu.

Kako bismo dublje razumeli ovaj period njegovog života, osvrćemo se i na domaće izvore koji su često pisali o njegovoj borbi. Prema arhivama Radio-televizije Srbije, Toma je bio jedan od retkih umetnika koji je i u najtežim trenucima zadržavao humor, toplinu i skromnost. Njihovi dokumentarni zapisi o njegovom životu svedoče o tome koliko je često prikrivao bol kako bi drugi ostali spokojni.

• Slično tome, u tekstovima koje je objavljivao Nedeljnik Blic, posebno se naglašava da Toma nikada nije prestao da komponuje. Čak i kada je bio priključen na aparate, molio je da mu donesu papir i olovku, uveren da mu pesma daje snagu. Njihovi novinari često ističu da je njegova želja da peva bila jača od svakog medicinskog upozorenja.

Treći domaći izvor, komentari iz Jugotonove arhive, osvetljavaju drugi deo njegove priče – onaj u kojem se od umjetnika očekivalo čudo. U njihovim zapisima navodi se da je pred kraj života primio vest koja mu je ulila ogromnu nadu: Goran Bregović želeo je da sarađuju na novoj pesmi, a njegov dugogodišnji prijatelj i menadžer, Mustafa Mujagić, ponudio je da mu donira bubreg. To je za Tomu bio dokaz da život ipak ume da iznenadi, da dobro postoji i da nada stiže iz neočekivanih pravaca.

Toma je avgusta 1991. godine verovao da se oporavlja. Govorio je da se oseća bolje, da vidi kako se lekari ponovo šale s njim – što je doživljavao kao znak poboljšanja. Pričao je sa žarom o tome da će pevati čim izađe, da neće čekati transplantaciju. U njemu su se rađale nove pesme, nove želje, novi snovi. Ni u najtežim trenucima nije gubio volju da stvara. Međutim, sudbina nije imala strpljenja. Samo mesec i po dana nakon tog intervjua, izgubio je bitku koju je vodio skoro dve decenije.

Njegova smrt teško je pogodila njegovu porodicu, posebno suprugu Gordanu i majku Kosaru, koja je slomljenim glasom rekla da do deset dana pre smrti nije ni znala koliko je bolest ozbiljna. Njena rečenica: „Ništa nisam znala“, ostala je jedan od najtragičnijih svedočenja o tome koliko Toma nije želeo da svoje najmilije opterećuje svojim bolom.

• Toma Zdravković preminuo je 30. septembra 1991. godine, ostavljajući iza sebe pesme koje i danas bude emocije, priče, uspomene i duboku melanholiju. Za neke je bio legenda, za druge prijatelj, za mnoge uteha. Ali za sve – ostao je simbol čoveka koji je voleo muziku više nego život, koji je pevao i onda kada je disanje bolelo, i koji je svetu ostavio melodije koje se ne zaboravljaju.