Na plaži u crnogorskom mjestu Orahovac, među mirisom soli i zvukom talasa, dogodio se prizor koji je nehotice probudio nostalgiju u mnogima. Žena, do pasa u vodi, stoji mirno i čita knjigu – bez telefona, bez selfija, bez muzike u ušima. Samo ona i knjiga. Dok su se oko nje smenjivali kupači, djeca trčala, a telefoni klikćali u potrazi za savršenim kadarom, ona je odabrala tišinu priče.
- Ovaj prizor, koji je ubrzo obišao društvene mreže, delovao je gotovo filmski. Nije bilo ničeg spektakularnog u njegovoj spoljašnosti, ali u njegovoj jednostavnosti krila se snaga. Ljudi su komentarisali, nagađali – da li je studentkinja, romantičarka, sanjar? Jedni su se divili, drugi su se šalili, ali svi su se složili u jednom: davno nismo videli nešto tako tiho, a moćno.
Danas, u vremenu kada gotovo panično proveravamo mobilne telefone čim nam zasvetli ekran, čitanje knjige postaje neobičan, gotovo pobunjenički čin. Prema istraživanju Centra za društvena istraživanja Srbije, koje prenosi Nova.rs, 72% mladih provede više od četiri sata dnevno na mobilnim telefonima, dok gotovo polovina njih tokom godine ne pročita nijednu knjigu. Ovi podaci ne govore samo o gubitku navike, već o transformaciji svakodnevice. Nekada su knjige bile u torbama, u rukama, na klupama, u tramvajima. Danas su zamenjene ekranima, zvučnim notifikacijama i beskonačnim skrolovanjem.
- Zato je ova žena iz mora više od simpatičnog prizora – ona je simbol otpora. Tiha pobuna protiv diktata pažnje. Jer u vremenu kada nas sve poziva da budemo dostupni i zauzeti, ona je odabrala da bude prisutna – u priči, u miru, u trenutku.
Kako navodi RTS, u poslednjih nekoliko godina pokrenute su brojne inicijative koje za cilj imaju povratak čitalačkih navika. Od malih biblioteka u gradskom prevozu, preko književnih klubova do razmjena knjiga na javnim mestima – sve su to pokušaji da se knjige vrate među ljude. Izdavačke kuće beleže blagi porast prodaje beletristike i letnje literature, posebno među ženama srednjih godina, što ukazuje da želja za štivom i dalje postoji – samo čeka da joj se pruži prostor.
- U tom kontekstu, žena u vodi nije usamljena – ona pripada sve većem broju ljudi koji su umorni od brzine i površnosti. Njen izbor nije usmeren protiv tehnologije, već za dublju povezanost sa sobom. U tom malom gestu – čitanju dok sunce blješti i talasi zapljuskuju – krije se podsjetnik na vreme kada su misli imale ritam, a rečenice prostor da se razviju.
Prema istraživanju koje prenosi “Blic”, interesovanje za fizičke knjige raste naročito među ljudima koji žele da se odmore od ekrana. Taj porast nije eksplozivan, ali je značajan – jer govori o zasićenosti digitalnim sadržajem i potrebi za oporavkom u tišini. Knjige, kažu psiholozi, pomažu u smanjenju stresa, poboljšavaju koncentraciju i podstiču empatiju – osobine koje se teško razvijaju u okruženju koje nas svakodnevno bombarduje informacijama.
- Zato prizor iz Orahovca nije samo slika žene s knjigom. To je ogledalo jednog vremena koje polako shvata koliko mu nedostaje ono staro. Vreme kada smo čitali u parku, na klupi, u redu kod lekara. Kada su se preporuke razmenjivale usmenim putem, a knjige bile most između nepoznatih ljudi.
Možda ta žena neće promeniti svet. Možda niko neće znati ni koje je poglavlje čitala tog dana. Ali neko je, prolazeći pored nje, zastao. Možda se nasmejao. Možda se setio omiljenog naslova. Možda, samo možda, vratio se kući i skinuo prašinu sa korica neke davno zaboravljene knjige.
- Jer čitanje nije samo navika. To je prostor slobode. Tišine. Dubine. U vremenu koje se meri u sekundama i lajkovima, stranica više znači mnogo. Znači da smo odvojili vreme za sebe. Da smo rekli “ne” haosu, makar na trenutak. Da nas još uvek zanima kako priča završava.
I zato žena u vodi ostaje urezana u sećanju – kao znak da još ima nade. Da knjige nisu zaboravljene. Da ljudi nisu zaboravili kako je to čitati, zamišljati, sanjati. I da svaka nova stranica – bez obzira da li je čitana na plaži, u krevetu ili vozu – može da bude korak bliže sebi.
