Erika Tejt, mlada psihoterapeutkinja iz Nju Džerzija, imala je samo 22 godine kada je krenula na planinarenje koje će zauvek promeniti njen život.
Tog septembarskog jutra 2015. probudila se sa neobjašnjivim nemirom u stomaku, ali ga je, poput većine mladih ljudi, ignorisala. Odlučila je da dan provede na liticama Palisadesa uz reku Hadson, ne sluteći da će se suočiti sa granicom života i smrti.
- Na tom putu naišla je na vodopad koji je i ranije prelazila. Pošto je izgledao presušeno, verovala je da bez problema može da ga pređe. Međutim, dok je pokušavala da se spusti niz liticu visoku oko 18 metara, izgubila je ravnotežu. Noga joj je proklizala na vlažnoj mahovini i to je bio poslednji trenutak kojeg se jasno seća.
Pala je sa visine i udarila u stene. Teško povređena, sa polomljenim rebrima, karlicom, kičmom i rukama, a pritom i probodenim plućima, ostala je zaglavljena između kamenja. Borila se za dah, a bol je bio nesnosan. Sama, bez pomoći, uspela je jedva da izvadi telefon i pozove hitnu pomoć, pre nego što je ponovo izgubila svest. Prošlo je sedam sati dok je spasioci nisu pronašli, prateći tek slutnje i intuiciju jednog vatrogasca.
Kako piše Blic, Palisades litice su i ranije bile poprište tragedija, a lokalne vlasti često upozoravaju planinare na opasnost. Erika je jedna od retkih koja je preživela ovako težak pad, a njena ispovest o onome što je doživela dok je ležala nepomična šokirala je mnoge.
- Tokom tog vremena između svesti i nesvesti, Erika tvrdi da je doživela iskustvo bliske smrti. „Prvo čega se sećam jeste odvajanje od tela. Gledala sam sebe i shvatila da to nisam ja. Shvatila sam da smrt zapravo ne postoji.“ U tim trenucima, kaže, doživela je „pregled života“ – pred očima su joj prolazile scene iz detinjstva i mladosti. Videla je sopstvene greške, situacije u kojima je povredila ljude oko sebe, i prvi put osetila snagu onoga što opisuje kao karmu, uzrok i posledicu.
Dodala je da je sve to pratila snažna emocija – neopisiva ljubav i saosećanje. Osetila je, kako kaže, da svaka ćelija i svaki atom pripadaju jednoj istoj energiji, da smo svi povezani i da u suštini činimo jedno. Taj trenutak opisaće kasnije kao „susret sa belim svetlom“, iskustvo mira koje prevazilazi sve što je ikada doživela.
Kako navodi Politika, ovakva svedočenja često izazivaju polemiku u stručnoj javnosti. Dok jedni veruju da su ovakva iskustva dokaz postojanja duše i života posle smrti, drugi ih tumače kao posledicu moždanih procesa u ekstremnim uslovima. Erika, međutim, kaže da je za nju to bio nesporan dokaz da život nije ograničen na fizičko postojanje.
Spasavanje je došlo u poslednjem trenutku. Vatrogasac koji je osećao da treba da potraži baš na određenom mestu pronašao ju je iscrpljenu i bez svesti. Preneli su je na nosilima i prevezli brodom duž reke Hadson do bolnice. Lekari su se čudili kako je uopšte preživela pad i sate provedene u agoniji.
Usledili su meseci oporavka – najpre mesec dana u bolnici, potom još mesec dana u rehabilitacionom centru i šest meseci u krevetu i invalidskim kolicima. Za mladu ženu, to je bio test izdržljivosti i strpljenja, ali i trenutak potpunog preobražaja. Danas kaže da joj je upravo to iskustvo donelo „duhovno buđenje“ i novu svrhu u životu.
- Kako beleže Novosti, priče poput Erikine podsećaju na tanku liniju između nauke i vere, života i smrti. Za one koji prolaze kroz traumu, ovakva iskustva često postaju izvor snage i nade. Erika je, upravo zbog toga, svoju karijeru posvetila pomaganju ljudima, uverenja da bol i trauma mogu otvoriti vrata ka dubljem razumevanju života.
Za nju je pad sa litice bio početak nečeg novog. Naučila je da se život ne meri samo uspehom, već i saosećanjem koje pokazujemo drugima. Njeno iskustvo postalo je poruka – da patnja može dovesti do duhovnog rasta, a smrt nije kraj, već prelazak u stanje koje um ne može do kraja da shvati.
Erika danas otvoreno govori o onome što je proživela, svesna da mnogi sumnjaju. Ali za nju sumnje više nema. „Smrt ne postoji,“ kaže. „Postoji samo transformacija i večna povezanost svih nas.“
