Otišla sam kod mame na vikend, želela sam malo odmora i druženja s porodicom, dok je moj muž ostao kod kuće. Nisam ni slutila da će mi taj povratak doneti jednu od najtežih noći u životu.
- Kada sam otvorila vrata našeg stana, sve je blistalo. Tepisi su bili usisani, posuđe oprano, veš složen. Moj muž, koji inače nije poznat po velikoj urednosti, iznenadio me je nečim što nikada ranije nije uradio. Na prvi pogled, bila sam oduševljena. Pomislila sam da je možda želeo da me iznenadi i da mi pokaže koliko mu je stalo.
Ali, kako to obično biva, sreća nije dugo trajala. Kada smo legli na spavanje, u trenutku dok sam se nameštala na jastuk, osetila sam jak miris ženskog parfema. Bio je toliko intenzivan da mi je odmah probudio sumnju. Srce mi je počelo da lupa, u glavi su mi se rojile misli: „Da li je neko bio ovde dok me nije bilo? Da li je doveo drugu ženu u naš krevet?“
- Nisam mogla da izdržim – počela sam da ga ispitujem. U početku sam govorila smireno, ali kako je on ćutao i gledao me bez želje da se pravda, ton mi je rastao. Na kraju sam vikala, plakala, optuživala ga za prevaru. On je pokušavao da me smiri, ali meni su se reči same izlivale. Celu noć nisam prestajala. Moja glava je bila puna scenarija koje sam sama izmaštala.
Sećam se da sam u jednom trenutku ustala, bacila jastuk od besa, želela sam da ga povredim rečima, da ga nateram da prizna nešto – šta god. I tada, iz jastuka je ispala mala torbica. Spustila sam se da je podignem i sledila se – unutra su bile lavandine vrećice koje sam sama stavila pre nekoliko nedelja da bih lakše zaspala. Samo sam potpuno zaboravila na to.
U trenutku mi je sve postalo jasno. Taj „ženski parfem“ koji sam osećala zapravo je bio miris lavande. Svi moji ispadi, suze, optužbe – sve je bilo bez razloga. Osetila sam besraman stid. Pogledala sam muža, koji je ćutao i gledao me očima punim razočaranja. Rekao je samo jednu rečenicu: „Ti si histerična.“
- Te reči bolele su me više od bilo koje rasprave. Znam da je bio povređen, jer sam ga napala bez dokaza, bez razmišljanja, a sve zbog moje ljubomore i nesigurnosti. Danima nakon toga jedva je hteo da priča sa mnom. Bio je hladan, povučen, kao da je izgubio poverenje.
Tada sam shvatila koliko lako čovek može da upropasti mir u braku kada se povede za strahom i ljubomorom. Nisam mu verovala, iako mi nikada nije dao razlog da sumnjam. Sama sam sebi stvorila scenario i ubedila se da je istinit.
Danas, kad se setim te noći, osećam i tugu i zahvalnost. Tugu jer sam povredila čoveka koga volim, a zahvalnost jer mi je taj događaj otvorio oči. Naučila sam da ne reagujem naglo, da proverim pre nego što optužim, da se setim da ljubav nije uvek savršena, ali da se gradi na poverenju.
- Shvatila sam i da ponekad neprijatni trenuci služe da nas podsete na ono što imamo. Moj muž i ja smo posle razgovarali dugo o svemu. Nisam ga ubeđivala, nisam se pravdala – samo sam priznala da sam pogrešila. On je, posle izvesnog vremena, odlučio da oprosti. Iako je rekao da će mu trebati vremena da zaboravi, pokazao mi je da je spreman da nastavimo dalje.
Na kraju, ova ispovest nije samo o ljubomori. Ona je i o tome koliko je važno da verujemo ljudima koje volimo, umesto da se vodimo sopstvenim nesigurnostima. Ponekad sami sebi napravimo najveće neprijatelje u glavi, dok oni koji sede pored nas zapravo žele samo mir i ljubav.
