Kiša je te noći padala kao da nikada neće stati. Claire je, držeći svoju tek rođenu ćerku uz grudi, sišla niz kamene stepenice, dok su joj reči supruga i njegove majke odzvanjale u ušima.
- U trenutku kada su je izbacili, bez novca, bez krova nad glavom, ali i bez dostojanstva, znala je da je pred njom najteža borba života. Nije imala ništa osim violine i odlučnosti da obezbedi makar kap mleka za svoju malu Lily.
Dani su se pretvarali u nedelje, a njen život su činili skloništa, podrumi i noćni autobusi. Svirala je na peronima metroa, gledajući prolaznike kako prolaze bez pogleda, a ponekad i ostavljaju poneku novčanicu. Svaki zvuk violine bio je njen vapaj i obećanje ćerki da će, bez obzira na sve, preživeti. U jednom trenutku, sudbina joj je poslala tračak nade – mala, mračna garsonjera iznad prodavnice u Queensu. Vlasnica, starija žena, ponudila joj je popust na kiriju ako pomogne u radnji. Claire je prihvatila i taj dan označila kao novi početak.
- Dok je noću slikala, boreći se s umorom, ruke prekrivene bojom, slike su počele dobijati formu i snagu. Objavljivala ih je na internetu, ne sluteći da će izazvati pažnju. Prva prodaja od pedeset dolara bila je mala u očima drugih, ali za nju – to je bila potvrda da može sama, bez ičije milosti. To je bio trenutak kada je odlučila da se više nikada neće vratiti u ulogu slomljene žene koju su jednom oterali na kišu.
S vremenom, galerije i kafići iz Brooklyna počeli su je kontaktirati. Claire je, između rada na kasi i majčinskih obaveza, gradila novo ime – ime umetnice koja stvara iz bola. Svaki Larin osmeh podsećao ju je da borba ima smisla. A onda, gotovo filmski, u njen život ušla je žena u elegantnom kaputu, ponudivši joj priliku da izlaže svoje slike u galeriji. Claire je isprva bila u neverici, ali ubrzo se našla među zidovima prekrivenim sopstvenim radovima, dok su se ljudi divili i kupovali platna za iznose o kojima nekada nije smela ni da sanja.
Na toj izložbi Claire je prvi put videla sebe drugačije – ne kao napuštenu suprugu, već kao majku i umetnicu koja je, uprkos svemu, uspela. Ali sudbina je imala još jednu scenu za nju. Posle uspešne večeri, na pločniku su stajali Nathan i njegovi roditelji, mokri od kiše i puni iznenađenja. Njegov glas bio je tih, gotovo kajući se, ali Claire je znala – nisu želeli da znaju, nisu želeli da veruju u nju. Njene reči bile su hladne i konačne: „Vaša unuka ima majku koja se za nju bori. Izbacili ste me u kišu – i to je sve što treba da znate.“
- Njena odluka bila je nepovratna. Godinu dana kasnije, Claire je imala sopstvenu malu galeriju u kojoj su se slike prodavale širom Njujorka. Lily je imala svoj kutak za igru među platnima, a svaki potez kistom bio je omaž njihovoj zajedničkoj borbi. Nathan je pokušavao da se javi, ali Claire nije odgovarala. Nije želela osvetu – želela je mir.
Na otvaranju nove izložbe, dok je gledala punu galeriju, ljude koji su razgovarali o njenim slikama i Lily u beloj haljinici kako se smeje među njima, Claire je osetila suze u očima. Ali ovaj put, to nisu bile suze poniženja. To su bile suze ponosa. Dok su se vraćale kući i dok je ponovo padala kiša, Claire je podigla pogled u nebo. Ta ista kiša, koja ju je nekada pratila dok je bila izbačena i odbačena, sada je postala simbol oslobođenja. Više nije bolela, već je prala uspomene i donosila novi početak.
Ona je uspela. I što je najvažnije – nikada više nije tražila ničije odobrenje da bi to znala.
