Odnijela sam telefon svog pokojnog muža na popravku. Htjela sam ga popraviti i dati svekrvi da ga koristi, ali kada je tehničar završio posao i uključio telefon, na ekranu se odmah pojavila poruka…
- Tri mjeseca nakon smrti svog muža, odlučila sam napokon odnijeti njegov telefon na popravak. Moj muž je preminuo u nesreći, iznenada, a telefon je bio jedina stvar koja mi je ostala. Osim nekoliko sitnica – novčanika, ključeva, sata – telefon je bio nešto što sam zadržala kao uspomenu na njega. Ali ekran je bio slomljen, telefon je bio beskoristan, iako sam znala da ga nikada više neće koristiti.
Nisam imala hrabrosti da ga popravim ranije, jer me svaki put kad bih ga uzela u ruke obuzimala tuga. Svaki pogled na telefon vraćao mi je bol, podsjećajući me na trenutke koje smo proveli zajedno. Prošlo je dosta vremena, ali nisam se mogla pomiriti sa njegovom smrću.
Uspjela sam da prebrodim bol i napokon odlučila odvesti telefon u popravak. Nisam imala mnogo novca, pa sam otišla u jeftinu radionicu, nadajući se da će posao biti obavljen brzo i povoljno. Tehničar je bio smiren, stručan, radio je bez mnogo riječi. Rekao je da će ekran biti zamijenjen u roku od sat vremena. Dok je radio, razmišljala sam o svemu što je moj muž mogao biti. Mislila sam o tome kako ćemo, možda, jednog dana ponovo razgovarati, kako ćemo se smijati zajedno. Ali to je bilo prošlo.
Kada je telefon konačno bio popravljen, uključio ga je. Ekran se upalio. Bio je to poznat početni ekran, ali onda je telefon zazvibrirao. Tehničar je stao. Ispunio ga je neki čudan izraz, zabrinutost. Bio je ukočen, zagledan u ekran, kao da je vidio nešto što ga je iznenadilo.
“Je li nešto u redu?” upitala sam.
Tehničar se okrenuo prema meni i tiho rekao: „Moraš ovo pročitati… Žao mi je.“
Bila sam u šoku, ali uzela sam telefon. Nije prošlo puno vremena dok nisam shvatila šta čitam. Poruka je bila od nepoznatog broja, samo emoji srca.
„Dušo, čekam te već dvadeset minuta. Kada dolaziš? Ili te je žena opet zadržala ovdje? Dođi brzo, nedostaješ mi.“
Moje srce je stalo. Zatrpana bolom, nisam mogla vjerovati. Možda sam željela da nisam pročitala tu poruku. Možda bih se lakše nosila s njegovom smrću da nisam saznala istinu.
Tada mi je sve postalo jasno. Nesreća nije bila slučajna. Možda nije bio na putu kući ili na poslu, kao što mi je govorio. On je žurio da vidi ljubavnicu, jer je bila važnija od mene.
Zašto je morao žuriti? Zašto je morao riskirati život? Taj trenutak je postao ključan – on je umro jer je previše žurio da bude s njom. Sjećanja na njega, na našu ljubav, sada su bila ispunjena nečim ružnim.
Kako živjeti s ovom spoznajom? Kako živjeti s mišlju da je moj muž izgubio život zbog druge žene? Razmišljala sam o svemu što je ostalo – i o tome kako je sve moglo biti drukčije.
Ne znam kako ću se nositi s tim. Možda je istina bila bolja kad nisam znala sve. I sad, ostala sam s tom istinom, s tim teretom u srcu, ne znajući kako da nastavim dalje.
