U današnjem članku pišem o priči koju je ispričala Milica, žena koja je pokušavala da se zbliži sa svojom pastorkom tinejdžerkom, ali je često osećala da je stranac u vlastitoj kući.
- Ova ispovest tera nas da se zapitamo koliko nas se zapravo oseća kao stranac u sopstvenim porodicama, i koliko je teško graditi odnose u nepoznatim, često bolnim okolnostima.
Milica Krajnović je delila svoju borbu sa ljubavlju i strpljenjem prema Jovani, koja je imala 16 godina. Dok je Milica pokušavala da bude ljubazna i pažljiva, Jovana je imala samo odbacivanje i mržnju prema njoj, verovatno iz straha da će izgubiti svog oca. Njena borba nije bila samo sa Jovaninim odbacivanjem, već i sa sopstvenim osećajem usamljenosti u kući koju je delila sa mužem Goranom. Svaka njena gesta bila je dočekana sa hladnoćom i otporom, a svaki pokušaj da se stvori odnos s Jovanom bio je odbačen.
- Milica nije imala izbora nego da se suoči sa činjenicom da njen brak postaje podeljen – da Goran voli i nju i svoju ćerku, ali nije znao kako da uskladi oba sveta. Sve što je Milica želela bilo je da pruži ljubav, da bude deo Jovaninog života, ali nije mogla da izdrži više. Na kraju, umorna i iscrpljena, napisala je pismo svojoj pastorki, u kojem je priznala da nije njena majka, ali da je tu, da je voli i da se nada da će jednog dana moći da razgovaraju bez mržnje.
Reakcija Jovane bila je neočekivana. U početku nije znala šta da oseća, ali je priznavanje Milice i njena iskrenost pokrenulo nešto u njoj. Počele su da grade odnos iz temelja, postepeno, kroz male korake. Počele su da provode vreme zajedno, da razgovaraju i da stvaraju uspomene. Iako nije bilo savršeno, razumevanje koje su postigle bilo je korak napred.
- Ova priča nas podseća koliko je važno biti strpljiv, koliko je teško biti maćeha ili pastorče, ali i koliko iskrenost može da izleči rane. Milica je shvatila da je ljubav proces koji zahteva vreme, trud i otvaranje ranih koje su dugo bile zakopane. Ponekad, kako kaže, vrisak boli više dok traje tišina, ali kada se počne komunicirati i suočiti sa stvarima, bol polako nestaje.
I dok se pitamo koliko nas ima koje ćute i trpe u tuđim porodicama, važno je zapitati se: kako smo se nosili sa tim odnosima? Da li smo ikada probali da budemo iskreni prema sebi i drugima, da bi izgradili pravu povezanost?
