Noć kada me je 31. decembra muž izbacio bez dinara: u džepu stare jakne napipala sam sopstveni novi život

Marina je provodila veče koje je trebalo da bude obeleženo mirisom sveže pripremljenog jela i opuštanjem, ali sve se promenilo čim je Viktor ušao.

• Zapuhao je hladan vazduh, pored njega je stajao miris piva, a ona je, iako umorna od napornog smenskog rada, morala da se nosi s njegovim besom. Viktor nije želeo da čuje njene izgovore, ni to što nije spavala. Bio je besan i hladan, uvek je osećala tu emocionalnu distancu, ali sada je prelazio granicu. Bio je fizički agresivan, oborio ju je na stepenice, a vrata su se srušila za njim. Marina je stajala u kućnom bade-mantilu, zanemarena, dok su svi zvuci iz stana nestajali iza nje. Muzika koju je Viktor pustio bila je odsad poslednja stvar koja je imala bilo kakvog značenja.

Miris starog betona i vlažnog maltera iz zgrade je bio jedino što je Marinu podsećalo na to gde se nalazi. U tom trenutku, najviše je razmišljala o jednostavnom snu. Kroz svo to bezdušno ponašanje Viktor je zapravo stavio na test sve ono što je Marina nosila iz prošlosti. Kao neko ko je doživio brojne emocionalne gubitke, nije bila sigurna koliko još može da izdrži. Otvorila je stara vrata koja su vodila ka njenoj prošloj deci, uzela dečju jaknu, onu koju je čuvala sve ove godine, samo zbog tih trenutaka zaborava. A onda, pronašla je ono što je možda trebalo da ostane zakopano. U desnom džepu jakne bila je stara štedna knjižica, potpuno zaboravljena. U tom trenutku, setila se svog oca, trenutka kada je on otišao, ostavljajući je samu s majkom, sa svim onim što je kasnije nosila sa sobom. Knjižica je bila podsećanje na njegovu tajnu, na poruku koju je ostavio.

• Iz nepoznatih razloga, Marina je odlučila da krene do banke. Iako nije imala mnogo toga, pa ni novca, želela je da sazna više. Otvorila je vrata filijale, ugledala mladu devojku koja ju je gledala pomalo zabrinuto. “Loše vam je?” upitala je devojka. Marina je odbila, samo je želela da proveri stanje na svom računu. Banka je bila prazna, a sve što je znala bilo je da nije koristila knjižicu godinama. Kad je devojka počela da listaju knjigu, najpre je delovala zbunjeno. Bilo je jasno da nije znala da takve knjižice postoje još uvek. Onda su je pročitali. Račun je bio aktivan. I još važnije, na računu je bilo više od dvanaest miliona, odjednom je sve postalo jasnije.

Devojka je ostavila tešku tišinu, ali onda je dodala još jedno iznenađenje. Na računu je postojala i poruka pošiljaoca, iz Noriljska. Poruka je glasila: „Oprostite mi. Dođite, ako možete.“ Marina je bila zapanjena, nije mogla da veruje, ali duboko u sebi, shvatila je da je možda pronašla ključ za svoju prošlost. Brzo je pozvala taksi i odvezla se na adresu, onu iz detinjstva.

• Vratila se na mesto gde je odrastala, u stari kraj. Stan njenog oca bio je na trećem spratu, uspravio se pred njom, ali nije mogao sakriti suze. Onaj isti otac kojeg je davno napustila, a sada se ponovo pojavio pred njom. Reči su bile teške, ali istinite. Dugo se nije vratio, a sada je bio tu, željan da ispravi svoje greške. Objasnio joj je da je morao da ide jer nije mogao da joj bude dobar otac. Dugi dani u barakama, smeštaj u lošim uslovima, a sve u pokušaju da joj obezbedi nešto bolje. Zajedno su plakali, ali Marina nije mrzila. Spoznavanje istine o njemu, pa čak i oproštaj, bio je početak nečega novog.

Kroz sve što se događalo, Marina je nastavila napredovati. Otac je pokušao da je ponovo poveže sa svetom, ali ona je već imala planove za svoju budućnost. Tri dana kasnije, sve je bilo u pokretu. Zajedno su otvorili pekaru. To je bilo nešto na šta je Marina bila ponosna, jer je znala šta je radila. Radila je rukama, od svog truda, iako to nije bilo lako. Hleb, kolačići, pite – sve je to pripremala sa ljubavlju.

Međutim, Viktor nije mogao da je pusti. Počeo je da se pojavljuje na vratima, tražeći novac, moleći da mu pozajmi. Zbog njega nije želela da se vraća. Provela je dvadeset godina s njim, ali naučila je da vrednost života ne zavisi od drugih. Na kraju, odlučila je da se okrene svom životu. Viktorovo ponašanje, sve laži i pretnje, više nisu imale snage. Zatvorila je vrata i sve iza sebe ostavila.

• Iako je prošla kroz mnoštvo loših trenutaka, Marina je uveče stajala kraj prozora, s otcem, razmišljajući o svemu što je prošla. Nema više potrebe za tugom, jer sada zna da je ona sama stvorila svoj put. Ta starinska jakna, štedna knjižica i stari sećanja bila su njen putokaz, podsmehajući onome što je izgubila i prisutno onome što je stekla. Sada je znala da nikada nije bila sama, i da će se sve promeniti.