Priča o Milivoju Mići Tomiću jedna je od onih sudbina koje potvrđuju da se život često odvija mimo planova, ali upravo tada vodi ka pravom putu. Rođen u Beogradu 1920. godine, Mića Tomić nije odrastao sa jasnom idejom da će jednog dana postati jedno od najprepoznatljivijih lica domaće glume.
- Naprotiv, njegova mladost bila je obeležena sasvim drugačijim ambicijama, a odluka da se okrene umetnosti došla je gotovo slučajno. Kako piše Kurir, Tomić je isprva krenuo putem koji je delovao sigurnije i društveno prihvatljivije, upisavši studije prava, ne sluteći da će upravo jedan zaokret odvesti njegov život u sasvim drugom smeru i obeležiti kulturnu istoriju ovih prostora.
U trenutku kada je odlučio da napusti pravni fakultet i upiše Odsek za pozorišnu umetnost na Muzičkoj akademiji u Beogradu, malo ko je mogao da pretpostavi koliko će ta odluka biti presudna. Taj prelazak iz sveta paragrafa u svet scene bio je hrabar, ali duboko iskren. U tom izboru ogledala se unutrašnja potreba da se govori kroz likove, glas i pokret, a ne kroz zakone i propise. Već prvi susreti sa pozorištem pokazali su da Mića Tomić poseduje prirodan dar, ali i disciplinu koja ga je izdvajala među kolegama.
- Njegova pozorišna karijera razvijala se tiho, ali postojano. Bio je deo ansambala koji su činili okosnicu beogradskog teatarskog života, a publika ga je pamtila po ozbiljnosti, posvećenosti i nepretencioznosti. Nije bio glumac sklon velikim gestovima van scene, ali je na sceni ostavljao snažan utisak. Beogradsko dramsko pozorište i Atelje 212 bili su prostori u kojima je izgradio reputaciju pouzdanog umetnika, čoveka koji ulogu shvata kao odgovornost, a ne kao sredstvo lične promocije.
Filmska publika upoznala ga je kroz niz ostvarenja koja danas imaju kultni status. Uloge u ozbiljnim i zahtevnim filmovima pokazale su njegovu dubinu, dok su kasnije komedije i televizijski projekti otkrili njegovu sposobnost prilagođavanja različitim žanrovima. Njegova gluma nikada nije bila nametljiva, ali je uvek bila prisutna, što je publika umela da prepozna. Kako navodi Blic, upravo ta nenametljiva autentičnost učinila ga je jednim od onih glumaca koji se ne zaboravljaju, čak i kada nisu u prvom planu.
- Karijera Milivoja Miće Tomića trajala je gotovo pola veka, od sredine pedesetih do kraja devedesetih godina prošlog veka. U tom periodu odigrao je na desetine uloga koje su svedočile o kontinuitetu, istrajnosti i ljubavi prema pozivu. Iza tog profesionalnog puta stajao je i stabilan porodični život, koji je bio jednako važan deo njegove priče. U braku sa glumicom Marijom Milutinović, Tomić je pronašao partnera koji je razumeo i delio njegov umetnički svet. Njihov odnos bio je zasnovan na međusobnom poštovanju i tihoj podršci, daleko od reflektora i javne pažnje.
Iz tog braka rođena je ćerka Milica Tomić, koja će, svako na svoj način, nastaviti porodičnu umetničku liniju, ali potpuno drugačijim sredstvima. Dok je otac pripadao svetu klasičnog pozorišta i filma, Milica je izabrala savremenu, konceptualnu umetnost, okrenutu pitanjima identiteta, politike i društva. Njeno odrastanje u umetničkoj porodici nije značilo i lak put, već pre stalni dijalog sa nasleđem i potrebom da se pronađe sopstveni izraz.
- Milica Tomić obrazovala se u Beogradu, ali i van granica zemlje, što je u velikoj meri oblikovalo njen pogled na umetnost. Period njenog školovanja poklopio se sa vremenom kada je konceptualna umetnost u Srbiji tek tražila svoje mesto, često nailazeći na nerazumevanje i otpor. Kako je zabeleženo u tekstovima koje je objavljivalo Vreme, upravo ta napetost između lokalnog konteksta i globalnih umetničkih tokova postala je jedna od centralnih tema njenog rada.
Njeni radovi nisu ostajali na nivou estetskog istraživanja, već su duboko zadirali u društvenu stvarnost. Kroz video, fotografiju i performans, Milica Tomić bavila se kolektivnim sećanjem, političkim traumama i pitanjem ličnog identiteta, često provocirajući publiku da preispita sopstvene stavove. Jedan od njenih najpoznatijih radova, u kojem izgovara svoje ime na desetinama jezika, simbolično je ukazao na univerzalnost, ali i krhkost ličnog identiteta u savremenom svetu.
- Pored umetničkog rada, Milica Tomić ostvarila je i zapaženu akademsku karijeru u inostranstvu, prenoseći svoje znanje i iskustvo mlađim generacijama. Njena uloga pedagoga bila je nastavak porodične tradicije prenošenja vrednosti, ali u savremenom, međunarodnom kontekstu. Umetnost za nju nikada nije bila zatvoren sistem, već prostor stalnog preispitivanja i dijaloga.
U razgovorima koje je vodila sa domaćim medijima, Milica je često isticala da umetnik nema luksuz da se uklopi bez pitanja. Kako je prenela Dnevnik, njen stav je da je osnovni zadatak umetnosti da stalno dovodi u pitanje postojeće okolnosti, čak i kada je to neprijatno ili bolno. Taj pristup jasno pokazuje koliko se njen umetnički put razlikuje od očevog, ali i koliko su oba zasnovana na iskrenosti prema sopstvenom pozivu.
- Priča o porodici Tomić svedoči o tome kako se umetnost može menjati kroz generacije, a da pritom ne izgubi svoju suštinu. Od pozorišnih dasaka i filmskih setova, do galerija i savremenih umetničkih institucija širom sveta, zajednička nit ostaje posvećenost, rad i hrabrost da se izabere put koji nije uvek najlakši. Kako piše Kurir u osvrtima na ovu porodicu, njihov primer pokazuje da umetničko nasleđe nije puko ponavljanje, već stalna transformacija u skladu sa vremenom.
Milivoj Mića Tomić preminuo je 2000. godine, ali njegovo ime i dalje živi kroz uloge koje se repriziraju i pamte. Milica Tomić nastavlja da aktivno učestvuje u savremenim umetničkim tokovima, dok se sećanje na Mariju Milutinović čuva kroz filmove i priče o jednoj tihoj, ali snažnoj glumačkoj karijeri. Zajedno, oni čine mozaik jedne porodice koja je umetnost živela, a ne samo stvarala, ostavljajući trag koji nadilazi pojedinačne biografije i postaje deo šire kulturne slike
