Vest o odlasku Halida Bešlića pogodila je čitav region kao iznenadni udarac u srce. Njegove pesme nisu bile samo muzička dela – bile su životne priče pretočene u stihove, mostovi između generacija i svedoci vremena koje se više nikada neće vratiti. Više u nastavku…
Njegova smrt, iako očekivana zbog bolesti sa kojom se dugo borio, ipak je donela talas tuge koji je obavio ceo Balkan.
Halid nije bio samo umetnik, bio je simbol jednog naroda i kulture, čovek čiji su stihovi postali deo kolektivne memorije.
- Sahrana održana 13. oktobra pretvorila se u istorijski događaj. Više od 100.000 ljudi okupilo se u Sarajevu kako bi poslednji put odalo poštovanje čoveku koji je, bez preterivanja, postao muzička legenda. Atmosfera koja je tog dana obavijala grad bila je mešavina bola, tuge, ali i ponosa. Ljudi su dolazili iz svih krajeva, ne samo zbog muzike, već i zbog poštovanja prema čoveku koji je svojim glasom uspevao da dodirne najskrivenije emocije. U njihovim pogledima ogledalo se uverenje da je otišao neko ko je pripadao svima, a ne samo sebi i svojoj porodici.
U trenutku kada se narod okupio da ga isprati, bilo je jasno da to nije samo oproštaj od pevača. To je bio oproštaj od simbola jedne epohe. Fotografije mase koja ispunjava ulice Sarajeva svedoče o kolektivnoj boli, ali i o tome koliko je Halid značio običnim ljudima. Njegov odlazak nije izbrisao pesme koje ostaju kao svojevrsni spomenik, već je otvorio prostor da se o njima govori sa još više poštovanja i ljubavi.
- Ipak, izjava njegovog kolege Halida Muslimovića dodatno je uzburkala javnost. On je ispričao da mu je na dan komemoracije jedan Bešlićev lekar i blizak prijatelj rekao da je tragedija mogla biti izbegnuta. Prema tim rečima, život pevača bio je „jeftino prodat“. Ova rečenica, kratka i gorka, postala je simbol tuge i besa – jer podseća da sitni propusti u medicinskoj brizi ponekad mogu imati kobne posledice. Pomisa o tome da se možda moglo nešto promeniti, samo je produbila bol kod onih koji su ga voleli.
Muslimović se prisećao i poslednjeg razgovora sa svojim kolegom. Iako je znao da se Halid nalazi u teškom stanju, odlučio je da unese vedrinu u njihov susret. Umesto ozbiljnih rečenica, birao je šalu i smeh. To je bio trenutak iskrene ljudske bliskosti, dragocena uspomena koju sada čuva u srcu. Rekao je da će tu sliku njihovog poslednjeg susreta sačuvati zauvek, kao uspomenu na prijateljstvo koje je prevazilazilo samu muziku. Takvi trenuci podsećaju koliko su važni osmeh i toplina čak i u najtežim životnim časovima.
- Dva dana pre nego što je vest o smrti obišla region, Muslimović je razgovarao sa Bešlićevim sinom Dinom. Mladić je iskreno rekao da stanje nije dobro i da će sve uskoro doći do kraja. Te reči, iako izrečene tiho, nosile su ogromnu težinu. Kada dete govori o bolesti i kraju života svog oca, emocije poprimaju posebnu dimenziju. U njima se oseća i nemoć i ljubav, ali i neizbežna istina. Nada, međutim, nije prestajala da postoji sve dok smrt nije zvanično potvrđena.
Ono što ostaje iza Halida Bešlića nisu samo uspomene njegovih najbližih i kolega. Ostaje bogato muzičko nasleđe koje je utkano u živote ljudi. Njegove pesme su se pevale na svadbama, na putovanjima, u kafanama, u trenucima tuge i sreće. Njihova univerzalnost bila je i ostaje razlog što su ga ljudi doživljavali kao „svog“. I u tome je njegova najveća snaga – što je njegova umetnost postala zajedničko vlasništvo miliona. Smrt je zaustavila njegovo telo, ali njegova umetnost nastavlja da živi.
Kako prenosi „Avaz“, mnogi su tokom sahrane isticali da Halid nije bio samo muzičar, već i čovek koji je ostao jednostavan i blizak ljudima. Njegova skromnost bila je ono što su mnogi najviše cenili – i to se posebno osećalo u načinu na koji je ispraćen. Kada se u jednom gradu okupi stotinu hiljada ljudi zbog jednog čoveka, to je dokaz da je on zaista bio deo naroda, a ne samo javna ličnost. (Izvor: Dnevni Avaz)
Sličan ton preneo je i Radio Sarajevo, naglašavajući da Bešlićev odlazak nije samo gubitak muzičke scene, već i gubitak jednog kulturnog simbola. U njihovom tekstu istaknuto je da je Halid uspeo ono što retko kome polazi za rukom – da ujedini ljude različitih generacija, slojeva i uverenja. Pesma je bila njegova snaga, ali i njegova misija. (Izvor: Radio Sarajevo)
O značaju njegovog lika i dela pisao je i portal Klix.ba, naglašavajući da je Halid Bešlić svojim glasom uspeo da probudi najdublja osećanja kod ljudi. Oni su naveli da njegov odlazak ne znači kraj, već prelazak u legendu – jer su njegove pesme večne i ostaju da se pevaju generacijama koje dolaze. (Izvor: Klix.ba)
Kada se sve sabere, priča o odlasku Halida Bešlića nije priča o smrti, već o životu koji je ostavio iza sebe. Ona govori o ljubavi, emocijama i trenucima koje je preneo u svoje stihove. Govori o narodu koji je u njegovim pesmama pronalazio utehu i radost. On je bio više od muzičara – bio je hroničar života običnih ljudi, glas onih koji nisu imali glas.
Njegov odlazak ostavio je prazninu, ali i snažnu poruku: da umetnost prevazilazi smrt. Dok god se njegove pesme budu pevale, dok god ljudi budu u njima pronalazili delove svojih života, Halid Bešlić neće nestati. On je deo kolektivnog pamćenja, deo istorije, deo duhovnog identiteta Balkana. I u tome je večnost – u pesmi koja ostaje da traje zauvek.
