U današnjem članku vam pišemo na temu tihe brige i nevidljive žrtve u porodici. Ovo je priča o jednoj mladoj ženi i starcu, ispričana jednostavno, onako kako bi to uradio lični bloger koji veruje da dobrota ne traži publiku.
Sa samo dvadeset šest godina, Altea je ušla u brak i postala snaja u porodici koju je život godinama lomio. Svekrva je preminula mlada, a svekar, Bil Ernesto, ostao je sam da podiže četvoro dece. Radio je ceo život na poljima, u malom mestu, bez stalnog posla, bez penzije i bez ikakve sigurnosti. Kada je Altea došla u porodicu, većina njegove dece bila je odrasla i retko se vraćala. Teret starosti i bolesti pao je na nju i njenog muža, a s vremenom gotovo u potpunosti na nju.
Okolina je brzo počela da šapuće. Govorili su da je čudno što se snaja ponaša kao negovatelj, da to nije njena obaveza. Ali Altea je na sve gledala drugačije. Videla je čoveka koji je ceo život dao drugima i koji sada nema nikoga osim njih. U njenim očima, okretanje leđa nije bila opcija, jer bi tada on ostao potpuno sam.
- Godine koje su usledile bile su teške i iscrpljujuće. Dok je njen muž odlazio na rad u Manilu, ona je ostajala sa malim sinom i starcem čije je zdravlje svakodnevno slabilo. Dani su prolazili u kuvanju, pranju i čišćenju, a noći na plastičnoj stolici pored kreveta, uz tiho osluškivanje njegovog daha. Umor se gomilao, a usamljenost je često bila glasnija od reči.
U jednom trenutku slabosti, priznala mu je da joj je ponekad preteško i da je „samo snaja“. On je nije prekorio. Umesto toga, tiho joj je stegao ruku i zahvalio joj se. Te reči zahvalnosti bile su prekretnica, jer je tada shvatila da njena briga nije neprimećena. Od tog dana odlučila je da mu poslednje godine učini što mirnijim. Kupovala mu je topla ćebad, kuvala blage supe, masirala otečene noge i trudila se da svaki dan bude podnošljiviji.
Za nju, Bil Ernesto više nije bio samo svekar. U njenom srcu postao je otac. Briga o njemu nije bila računica, niti očekivanje nagrade, već čista potreba da se sačuva nečije dostojanstvo. Nikada nije razmišljala o tome šta bi mogao da ostavi iza sebe, jer joj to nije bilo važno.
Kada je napunio osamdeset pet godina, lekari su rekli da mu srce slabi. U tim poslednjim danima često ju je molio da sedi pored njega dok se prisećao života, reke pored koje je pecao, ljubavi koje je izgubio i borbe da decu izvede na put. Njegova želja bila je jednostavna – da njegova porodica živi bolje nego on. Jednog tihog popodneva, pružio joj je stari, pocepani jastuk i tiho izgovorio njeno ime. Ubrzo nakon toga, zauvek je sklopio oči.
Tek tokom bdenja, Altea je otvorila jastuk. Iz njega su ispali sitni zlatnici i stare štedne knjižice. Šok i suze došli su istovremeno, jer je shvatila da je godinama čuvao svaki dinar koji je dobio, skrivajući ga ne za sebe, već za nju. Među stvarima je bilo i pismo, u kojem joj je zahvalio na dvanaest godina brige i zamolio je da ne krivi njegovu decu. To je bila njegova odluka.
- Suze koje su tada tekle nisu bile zbog novca, već zbog osećaja da je viđena i priznata. Njene žrtve, koje je smatrala običnom dužnošću, za njega su bile neprocenjive. Dobrota koju je davala vratila joj se u obliku poverenja i ljubavi.
Na sahrani su se ponovo čuli šapati da čovek bez penzije nije imao šta da ostavi. Altea se samo blago osmehnula. Znala je istinu, ali je nije delila. Prema pisanju domaćih portala koji se bave porodičnim odnosima i brigom o starima, ovakve priče su češće nego što se misli, ali retko dobiju pažnju javnosti.
- Slična svedočenja mogu se pronaći i u tekstovima domaćih psihologa i socijalnih radnika, koji ističu da emocionalno nasleđe često ima veću vrednost od materijalnog, što potvrđuju i brojni komentari čitalaca na regionalnim informativnim sajtovima.
Kako navode domaći izvori iz oblasti socijalne zaštite i porodice, briga koja se pruža bez interesa ostavlja najdublji trag. Altea danas čuva onaj stari jastuk kao podsetnik da je imala drugog oca i da se prava vrednost čoveka ne meri penzijom, već zahvalnošću i ljubavlju koju ostavi iza sebe
