Leo je probudio u bolničkoj sobi, svestan samo tišine i težine praznine u glavi. Ljekari su mu govorili da je heroj, da je svojim hrabrim postupkom spasio Saru, izlažući se velikoj opasnosti, čak došao do eksplodirajućeg automobila kako bi je izvukao.
- Svi su mu slali poruke podrške, govoreći mu da se ponosi sobom, a njegovu hrabrost su svi slavljeni. Međutim, dok su svi ti glasovi odjekivali u njegovim ušima, Leo nije mogao da nađe nikakav konkretan dokaz o sebi u svojim uspomenama. Tu je bila tišina, ona neprijatna, zastrašujuća tišina.
Kao što su mu rekli, Leo je izvukao Saru iz automobila koji je potom eksplodirao, a on je nosio opekotine na ramenima, odbijajući da se skloni dok nije bio siguran da je ona dovoljno daleko da bude sigurna. Čak je i njen otac došao lično da mu zahvali, nudeći mu sigurnost i život bez brige o budućnosti. To je zvučalo kao početak filmske priče o običnom čovjeku koji je postao neočekivani heroj. Međutim, kako su dani prolazili, Leo je počeo da oseća da nešto u toj priči ne štima, da nešto nije onako kako mu govore.
- Slike koje su ga počele proganjati nisu bile slike heroizma. Nisu bile slike vatrometa, ni slika ponosne žene koja je zahvalna na njegovom hrabrom delu. Umesto toga, pojavile su se slike straha, vike, panike, i žene čije je lice nosilo izraz očaja, a ne zahvalnosti. Zvukovi koji su ga proganjali nisu bili zvukovi slavljenja, već su bili oštri, parali su njegovu unutrašnjost kao hladan nož. Leo nije mogao da objasni ove slike, ali su bile previše snažne da bi ih ignorisao. Svaki pokušaj da shvati šta se zapravo dogodilo samo je povećavao njegov strah.
Dok su ljekari objašnjavali da je to normalno, da je njegov mozak samo u fazi oporavka i da se pokušava povezati sa izgubljenim uspomenama, Leo je osećao da nije siguran da bi želeo da ta sjećanja ikada budu ponovo povezana. Bojao se da bi to moglo otkriti nešto mračnije, nešto što bi moglo uništiti sliku heroja koju su mu svi pokušavali nametnuti. Strah od istine postepeno je rastao, jer je znao da, šta god se desilo, to neće biti samo herojski trenutak, nego nešto mnogo dublje, možda čak opasno.
Posjete policijskog inspektora bile su još jedan neobičan detalj koji ga je zbunio. Na početku je mislio da je to rutinski razgovor, formalnost koju su morali obaviti, ali inspektorove oči, njihova pitanja, sve to nije bilo kao kod običnog ispitivanja. Pitanja su bila previše usmerena, previše precizna. Pitanje koje ga je najviše pogodilo bilo je zašto je Sara nosila njegovu sliku u svom novčaniku. Leo nije mogao da prepozna njeno lice, nije znao ko je ona, a opet, postojala je ta slika. To je bilo nešto što je bilo očigledno važno, ali on nije mogao da shvati zašto.
- Sve više se pitao ko je on zapravo bio za nju, zašto je sliku nosila. Možda nije bilo herojski, možda je postojala neka veza koju je zaboravio, neka situacija koja nije bila plemenita. Svaka nova misao o tome dovodila je do novih pitanja koja nije mogao da ignorira. Slike su postajale mračnije—sjećanja su izbijala, ali nisu bila u skladu sa pričom koju su svi pokušavali da mu nametnu. On se bojao da nije bio heroj, da je možda bio nešto sasvim drugo.
Kako su dani prolazili, Leo je počeo da oseća da je samo on jedini koji ne veruje u svoju herojsku priču. Svi su ga vidjeli kao heroja, ali on nije mogao da se poistoveti sa tim. Svaki put kada bi čuo reč “heroj”, osećao je knedlu u grlu i težinu na grudima. Nije mogao da se oslobodi osećaja da su svi ostali stvorili sliku o njemu koja nije bila tačna. Zamišljao je da možda nije heroj ove priče, nego njen krivac. Možda je on sam bio uzrok nesreće, možda je to bila njegova greška koja je dovela do požara.
Dok su mu telo i rane zaceljivale, duša mu je bila sve ranjivija. Osećao je da se suočava sa istinom koja će sve promeniti, istinom koja bi mogla da ga učini ne samo običnim čovekom, već i nekim ko je u stvari izazvao nesreću. Strah od istine postepeno ga je gušio—da li je on zaista heroj, ili je možda upravo on bio u središtu svega?
- Leo je polako počeo da veruje da je priča o heroju samo fasada, da iza nje možda leži mnogo mračnija istina. Nije mogao da se oslobodi osećaja da je možda on sam odgovoran za sve što se dogodilo, da su svi pokušaji da ga vide kao heroja samo prikrivanje nečega što je bilo mračnije. Svaki trag koji je dolazio, svaki detalj, govorio je da možda nije spasio Saru, nego je možda bio uzrok nesreće.
U tom trenutku, Leo je stao pred ogledalo i priznao sebi ono što je do tada samo plašio da pomisli: možda nije heroj ove priče. Možda je on zapravo njen krivac.
