U narodu se kaže da ako se 30. jula začuje grmljavina, to nije običan letnji pljusak već mogući znak opomene – Ognjena Marija možda najavljuje sušnu godinu, bolest, nesreću ili siromaštvo. Toga dana, prema verovanju, niko ne bi smeo da radi, jer bi time mogao da izazove gnev ove moćne svetiteljke.
- Iako u crkvenom kalendaru Ognjena Marija nije obeležena crvenim slovom, u narodnoj tradiciji zauzima veoma važno mesto. Svetu mučenicu Marinu, kako joj je crkveno ime, narod doživljava kao čuvaricu ognja i groma, te se veruje da ona istovremeno donosi i blagoslov i kaznu. Povezuju je s prirodnim nepogodama – od požara do suša – i zbog toga se njen dan poštuje s dubokim strahopoštovanjem.
U narodnim predanjima, Ognjena Marija čini nerazdvojivi trio sa Svetim Ilijom i Blagom Marijom. Zajedno predstavljaju ognjene sile – duhovne čuvare ravnoteže između neba i zemlje. Ona ne dolazi tiho. Kada se gnevno spusti, dolaze oluje, gromovi i vatra. Upravo zato, narod se na njen dan uzdržava od svega što može izazvati vatru ili buku: ne kuva se, ne pegla, ne radi se sa gvožđem niti se koriste alati. Neke žene čak izbegavaju da se bave zimnicom ili pranjem veša.
- Posebno se žene na ovaj dan obraćaju Ognjenoj Mariji s molitvama. Ona se smatra zaštitnicom žena i bolesnih, pa je njena uloga u domaćinstvu snažno naglašena. U nekim selima u južnoj Srbiji, žene izlaze rano ujutru, pale sveću ispred kuće i izgovaraju: „Ognjena Marijo, čuvaj kuću od vatre i porod od zla.“ Takvi prizori govore koliko je ovaj praznik prožet duhovnošću i dubokom brigom za zajednicu.
Iako se u prvi mah može pomisliti da je Ognjena Marija praznik straha, on je zapravo poziv na poštovanje prirode i njenih sila. Usred leta, kada pritiska žeđ i toplota, narod se seti da čovek ne može i ne sme da se sukobljava sa prirodom. Umesto toga, treba je razumeti, slušati i poštovati. Iz tih razloga, u mnogim kućama se tada jede hladna hrana, bez paljenja šporeta, kao znak uzdržavanja i tihe molitve.
Kako navodi etnolog Srđan V. Janković u tekstu objavljenom na sajtu Radio-televizije Srbije (RTS), Ognjena Marija je duboko ukorenjena u verovanjima koja nadilaze religiju i dotiču svakodnevni život – od ponašanja domaćica do uspostavljanja ravnoteže između čoveka i prirodnih sila. Janković ističe da su ovi običaji deo kolektivnog identiteta koji se prenosi generacijama i da je njihov značaj neprocenjiv u očuvanju duhovnog nasleđa naroda.
Zanimljivo je da, iako je reč o verskom prazniku, Ognjena Marija ima i ekološki karakter. Danas, kada nas klimatske promene sve češće suočavaju s požarima, olujama i sušama, simbolika ovog praznika dobija novu dimenziju. Ona nas podseća da čovek nije iznad prirode, već njen deo, i da bez poštovanja te istine – nema ni mira ni napretka.
- Prema podacima iz arhive portala “Politika”, u pojedinim selima na jugu Srbije, poput okoline Leskovca, Prokuplja i Pirota, praznik se obeležava kao porodična slava. Tamo se prenosi i predanje da je jednom davno, zbog kršenja zabrana na Ognjenu Mariju, izbio veliki požar koji je progutao gotovo celo selo. Od tada se na ovaj dan ni vatra ne pali, ni glas ne podiže – samo molitva i tišina. Lokalno stanovništvo i danas svedoči o snazi ovog verovanja i o tome kako su ga prihvatili kao deo kolektivne mudrosti.
Uprkos modernim vremenima i sve manjoj povezanosti sa narodnim običajima, Ognjena Marija ostaje svetionik koji podseća na važnost skromnosti, vere i uzdržavanja. Ne radi se samo o slepom poštovanju zabrana, već o svesti da je svakodnevica satkana od nevidljivih niti koje nas povezuju s prošlošću, prirodom i sobom.
- Kako podseća i portal Nova.rs u svojoj reportaži o narodnim praznicima, mnogi vernici danas ponovo otkrivaju značaj duhovnih običaja. Ne kao puku tradiciju, već kao način da pronađu balans u svetu koji je često haotičan i nepredvidiv. Ognjena Marija postaje simbol ne samo religijske svetinje, već i ljudske potrebe da se zastane, razmisli i moli.
Na kraju, bilo da se ovaj praznik doživljava kroz veru, tradiciju ili jednostavno kao dan tišine i poštovanja, ostaje snažna poruka: neke sile treba da se poštuju upravo zato što ih ne možemo kontrolisati. A kada se to prihvati, možda ćemo konačno početi da živimo u skladu s prirodom, a ne protiv nje.
