Svakodnevno se suočavamo sa raznim pričama ali ova životna priča jedne majke koja se suočila sa velikim izazovima je ostavila veliki trag.Ova potresna ispovest osvetljava koliko unutrašnji nemiri, izazvani neprihvatanjem i sumnjama u identitet, mogu da odvedu mlade ljude na mračan put bez povratka.
- Priča jedne majke koja je izgubila sina ne zbog samih droga, već zbog stigme, nerazumevanja i tišine, ne ostavlja nikoga ravnodušnim. Sve je počelo jednim neočekivanim pozivom u četiri ujutru, 2013. godine, kada je Kajl, tada 23-godišnjak, nazvao svoju majku i rekao joj nešto što će zauvek promeniti tok njihovih života. „Mama, mislim da sam gej“, bile su reči koje je izgovorio, iako je tada bio u vezi sa devojkom i tek se preselio u Njujork prateći ljubav. Iako je njegova majka Lanet sama deo LGBT zajednice, nikada nije posumnjala u sinovu orijentaciju, a njegovu izjavu je doživela kao šok.
U istom razgovoru, Kajl je priznao da je godinama nosio težak teret sopstvenih osećanja i da je iz straha i unutrašnje borbe pribegao upotrebi droga. Otkrio je da je postao zavistan od kreka, da je potrošio sav novac koji je imao – uključujući i studentski kredit – i da je prodavao stvari iz stana da bi nabavio još narkotika. Lanet je tada odmah počela da traži pomoć, verujući da će rehabilitacija rešiti problem.
- Međutim, ispostavilo se da je ta odluka, iako donesena iz ljubavi i brige, imala tragične posledice. U rehabilitacionom centru, kroz kontakt sa drugim pacijentima, Kajl je prvi put došao u dodir sa idejom da proba heroin. Već sledeće godine, uz pomoć jednog od poznanika iz centra, učinio je to. Od tog trenutka njegov život postaje borba s povremenim oporavcima i recidivima, sve dok nije preminuo od predoziranja heroinom i metamfetaminom, sa samo 26 godina.
Kajl nije bio samo zavisnik. Bio je talentovan pesnik, strastveni ljubitelj soneta i majstor u igri Skrabl. Njegova majka ga opisuje kao inteligentnog, duhovitog i nežnog mladića, čija je tišina o sopstvenoj seksualnosti bila možda najveći vapaj za razumevanjem. Iako je dolazio iz porodice koja se smatrala prihvatajućom – Lanet je bila u braku sa ženom, a njegova sestra je takođe queer – Kajl nikada nije uspeo da u potpunosti izrazi ko je zaista bio.
Na pitanje zašto nikada ranije nije govorio o svojoj orijentaciji, Kajl je odgovorio da se seća kako je jednom čuo majku da izražava sumnju u biseksualnost muškaraca. Ta rečenica, možda rečena usput, duboko se urezala u njega i stvorila osećaj da neće biti shvaćen. Lanet sada priznaje da je to bila greška koju nikada neće moći da ispravi – reč koju nije ni svesno uputila, ali koja je ostavila bolne posledice.
- Kroz bol i gubitak, Lanet je odlučila da progovori o svemu. Objavila je knjigu poezije i sećanja, u kojoj je podelila i neke Kajlove stihove, ne bi li pružila podršku drugim porodicama koje se suočavaju sličnim izazovima. U toj knjizi izražava svoje gorko kajanje, ali i nadu da njeno iskustvo može nekome pomoći da prepozna signale i reaguje drugačije.Statistike koje Lanet pominje ukazuju na ozbiljnu marginalizaciju biseksualnih osoba. Veliki broj njih se ne poverava najbližima, a stopa samopovređivanja i depresije među njima je alarmantno visoka. Mnogi biseksualni mladi ljudi su više izloženi zloupotrebi supstanci i diskriminaciji, a posebno u sredinama gde se i dalje gaji hipermaskulinitet i rodna segregacija, kao što su grupe u rehabilitaciji.
Lanet ističe da je njen sin bio uplašen da govori o svojoj seksualnosti u tim sredinama, jer se nije uklapao u standardizovane muške uloge. Ona sada veruje da je sram koji je društvo Kajlu nametnulo bio podjednako poguban kao i sama droga.Na kraju, njena poruka svim roditeljima je jasna i dirljiva: ljubav nije dovoljna ako nije praćena razumevanjem. Nisu dovoljni tolerantni stavovi ili reči podrške; važno je slušati, ne osuđivati i verovati deci kada pokušavaju da pronađu svoj put. Kajl možda nije uspeo da pobedi svoje demone, ali Lanet se nada da njegova priča može spasiti nečiji tuđi život.
