Milan Stanković, nekadašnja pop zvezda koja je osvajala publiku energičnim nastupima i originalnim stilom, pre nekoliko godina povukao se iz javnosti tiho i bez velikih najava.
- Njegov put do uspeha bio je brz i upečatljiv: od trenutka kada se pojavio u muzičkom takmičenju „Zvezde Granda“, odmah je postao miljenik publike i mentora, a njegove pesme nizale su popularnost i nagrade. Ipak, baš kada je dostigao vrhunac estradnog sjaja, odlučio je da napravi zaokret i povuče se iz sveta koji mu je doneo slavu.
Sam je kasnije priznao da je na tu odluku snažno uticao savet njegove majke, koja mu je rekla da napravi pauzu i sačuva dušu u vremenu kada je estradna hiperprodukcija gutala umetnike. Milan je poslušao, ističući da mu je važnije da ostane veran sebi nego da plati cenu uspeha gubitkom unutrašnjeg mira.
Njegovo detinjstvo, međutim, bilo je obeleženo dubokim ranama. Otac mu je završio u zatvoru kada je imao samo pet meseci, a tamo je i izgubio život pod okolnostima koje do danas nisu potpuno razjašnjene. Milan ga se nikada nije sećao kao oca, već kao nekoga koga bi povremeno viđao. Posebno teško palo mu je kada je slučajno pronašao pisma koja mu je otac slao iz zatvora – u njima je prepoznavao čas očaj, čas optimizam, a u isto vreme svest da ga nikada neće vratiti kući.
- Odrastanje bez oca pratila je i borba njegove majke, žene koja je izdržavala njega i sestru radeći više poslova, od trafike do čišćenja i peglanja, često pozajmljujući novac da bi porodica opstala. Uprkos njenom trudu, osećaj inferiornosti i stigme zbog porodične tragedije često je pratio Milana kroz školovanje i odrastanje.
Na sve to nadovezalo se i vršnjačko nasilje. Bio je izložen uvredama, cepanju školskog ranca, pa i isključivanju iz društva. Kako je kasnije priznao, povlačio se u svoj svet mašte i glume, gde je mogao da bude ono što želi. „Što te ne ubije, to te ojača“, rekao je jednom, naglašavajući da je upravo ta bol stvorila njegovu unutrašnju snagu i empatiju prema slabijima.
U odraslom dobu, utehu je pronašao u veri. Javnost je bila iznenađena kada su se pojavile informacije da želi da postane iskušenik u manastiru Podmaine u Crnoj Gori. Međutim, duhovnici iz manastira pojasnili su da Milan nije imao nameru da stupi u monaški život, već da je dolazio da pronađe mir i duhovnu ravnotežu. Manastir mu je postao svojevrsna „duhovna banja“, mesto na kojem je tražio sebe i svoj put ka Bogu.
- Prema rečima sveštenstva, Milan je u igumanu Rafailu pronašao uzora i učitelja, čoveka čija reč i propoved pomažu mnogima da prevaziđu lične nedoumice. Oni naglašavaju da je Milan daleko od monaškog puta, ali i da je njegova želja da postane bolji hrišćanin i pronađe unutrašnji mir vredna poštovanja.
Danas Milan Stanković živi daleko od reflektora i velikih scena. Njegova priča ostaje svedočanstvo o tome kako uspeh i popularnost ne brišu rane iz detinjstva i kako potraga za smislom može čoveka odvesti na neočekivane puteve – od estradnog sjaja do tišine manastirskih zidina.
