Danas vam donosimo jednu jako zanimljivu priču kako ljubav pomjera sve granice.Tako je i Milenko iz Ivanjice koji je o zanimanju bio profesor ,oženio Albanku. Za njega je ljubav značila duboku povezanost, razumevanje i spremnost na zajednički život pun međusobnog poštovanja.
- Cela Ivanjica poznaje Milinka Boškovića, profesora koji je godinama ostavljao snažan utisak na sve koji su ga upoznali. Ljudi o njemu govore s poštovanjem, a njegova posvećenost poslu, iskrenost i toplina učinili su ga izuzetno omiljenim u lokalnoj zajednici. Ipak, uprkos ugledu i dobroti, mnogi su primetili da u njegovom životu nedostaje ono što najviše priželjkuje – ljubav i porodična sreća.
Iako je rođen i odrastao u sredini u kojoj su porodične vrednosti bile temelj života, Milinko nije imao sreće da na vreme pronađe osobu s kojom bi zasnovao dom. Dok su njegovi vršnjaci osnivali porodice, on je, veran svojim principima, strpljivo čekao da se pojavi prava osoba. Nije želeo kompromis niti brak bez emocije. To nije bio samo ideal, već njegova čvrsta životna filozofija.
- Kako su godine prolazile, okolina je sve češće komentarisala njegovu samoću. Neki su ga sažaljevali, drugi savetovali da spusti kriterijume, ali on nije želeo da odustane od onoga u šta veruje. Nadao se da će prava osoba ipak doći, bez obzira na sve prepreke.Sve se promenilo kada je sasvim slučajno čuo za Vjolcu, mladu ženu iz Albanije. O njoj je saznao preko njenih sestara koje su se već udale za muškarce iz Srbije i koje su se bez problema uklopile u novu sredinu. Njihove priče su bile ispunjene lepim rečima o porodičnoj toplini, poštenju i radnim navikama. Bilo je jasno da dolaze iz doma u kojem se ljudi cene po tome kakvi su, a ne po poreklu ili veri.
Milinko je odmah osetio znatiželju. Činilo mu se da bi baš ona mogla biti ono što je toliko dugo čekao. Iako ju je prvo video samo na fotografiji, nešto u njegovom srcu mu je reklo da bi to mogla biti prava osoba. Bio je to trenutak kad je odlučio da se osloni na intuiciju, a ne na mišljenja i predrasude okoline.
- Suočavao se sa skepticizmom i upozorenjima. Govorili su mu da je razlika u jeziku, kulturi i običajima prevelika. Neki su mu čak savetovali da ne pravi „nepromišljene poteze“. Ali Milinko je znao šta želi. Želeo je ljubav, porodicu, zajedništvo koje ne zavisi od granica i nacionalnih razlika.Odlučio je da otputuje u Skadar, da lično upozna Vjolcu. To putovanje bilo je, kako sam kaže, jedno od najvažnijih u njegovom životu. Kad su se konačno sreli, sve sumnje su nestale. Već na prvom susretu osetili su posebnu povezanost. Nisu znali mnogo jedno o drugom, ali su srca prepoznala ono što su tražila godinama.
Vrlo brzo su odlučili da započnu zajednički život. Vjolca se preselila u Ivanjicu, a njihova ljubav nastavila je da raste. Milinkova porodica i prijatelji su je srdačno prihvatili, a ona se brzo snašla u novom okruženju. Nije bilo prepreka koje nisu uspešno savladali, jer su jedno drugo gledali kao partnera u svakom smislu te reči.Najveći blagoslov stigao je nekoliko godina kasnije, kada su dobili ćerku Irenu. Njeno rođenje bilo je kruna njihove ljubavi. Milinko danas kaže da je upravo zahvaljujući Vjolci ostvario ono o čemu je sanjao čitav život – toplu, složnu i srećnu porodicu.
- Kada se osvrne na prošlost, ne žali ni za čim. Svaka odluka, svaki izazov i svaka reč koju je nekada čuo, sada su samo deo puta koji ga je doveo do istinske sreće. Ističe da je presrećan što nije dozvolio da tuđa mišljenja oblikuju njegovu sudbinu. Njegova priča svedoči da prava ljubav ne poznaje granice, ni fizičke ni kulturne, i da se sudbina uvek javi onda kada joj najviše verujemo.
