Na samom početku života, dok većina ljudi prvi put udahne vazduh okružena toplinom i sigurnošću, Milica je započela svoju priču na način koji više liči na potresnu filmsku scenu nego na stvarnost.
- Kao tek rođena beba, ostavljena je usred zime, u kartonskoj kutiji, na snegu, pored kontejnera u Gnjilanu. Taj čin, koji je mogao da znači kraj, postao je početak jednog teškog, ali izuzetno snažnog životnog puta. O ovoj priči prvi put se šire govorilo u domaćim medijima, a među onima koji su javnosti približili sudbinu ove žene nalaze se MONDO, Blic i Kurir, izvori koji su s posebnom pažnjom i empatijom pratili njen put.
Beba pronađena tog hladnog februarskog jutra 1994. godine dobila je priliku za život zahvaljujući ljudima koji su je primili u bolnicu, pružili joj negu i dali joj privremeno ime i nadimak koji će kasnije simbolično opisati njen karakter. Nazvali su je Nera, po boginji hrabrosti, ne znajući da će se taj nadimak savršeno uklopiti u njenu sudbinu. Ubrzo je usvojena i odvedena u Leskovac, gde su je Svetlana i Ljubiša prihvatili kao svoje dete, bez zadrške, s ljubavlju koju bi svako dete poželelo. Iako nisu mogli da je donesu na svet, nosili su je, kako je kasnije govorila, u srcu.
- Detinjstvo je za Milicu bilo ispunjeno toplinom doma, ali istina o njenom poreklu došla je prerano i na surov način. Tokom bombardovanja 1999. godine, kao petogodišnja devojčica, saznala je da je usvojena, ne od roditelja, već od druge dece. Te reči, izgovorene bez razumevanja i odgovornosti odraslih, ostavile su dubok trag. Ipak, razgovor sa majkom Svetlanom doneo je prvi osećaj sigurnosti. Objašnjenje da je željena, voljena i izabrana pomoglo joj je da prebrodi prve udarce, ali rane su ostale negde duboko, čekajući trenutak da se ponovo otvore.
Kako je odrastala, pitanja o identitetu počela su da se javljaju tiho, ali uporno. Tokom puberteta, javio se strah od nepoznatog – od mogućnosti da ne zna ko su joj srodnici, da nesvesno ne sretne nekoga ko joj je krv. Tada je prvi put ozbiljno zatražila odgovore. Poseta centru za socijalni rad donela je nove informacije, ali i novu težinu. Saznala je da je rođena na Kosovu i da su podaci o njenom poreklu oskudni, gotovo zatvoreni iza zidova ćutanja.
- Put do istine bio je spor i bolan. Dokumentacija je bila nepotpuna, vrata često zatvorena, a svako novo saznanje nosilo je sa sobom novu teskobu. Najteži trenutak došao je kada je saznala da nije samo ostavljena, već da je kao novorođenče ostavljena pored kontejnera, nepokrivena, prepuštena hladnoći. Ta spoznaja izazvala je napade panike i duboko osećanje odbačenosti. Ipak, upravo tada se u njoj probudila potreba da razume, a ne da sudi.
- U potrazi za odgovorima, okrenula se društvenim mrežama. Anonimna objava u jednoj grupi posvećenoj Gnjilanu pokrenula je lavinu sećanja i reakcija ljudi koji su se prisećali događaja iz tog vremena. Informacije su stizale polako, fragmentarno, ali dovoljno da je odvedu korak bliže istini. Kako su kasnije prenosili Blic i Kurir, Milica je morala da razgovara sa više žena koje su u tom periodu ostavile decu, da bi konačno došla do svoje biološke majke.
Susret sa njom bio je emotivan i težak. Pitanje koje je nosila godinama bilo je jednostavno, ali najteže – zašto. Odgovor koji je dobila nije doneo olakšanje, ali je doneo kontekst. Majka joj je priznala da nije imala podršku, da je bila u vezi sa oženjenim muškarcem na visokoj poziciji i da se osećala primoranom da donese odluku koja joj je obeležila ceo život. Zagrljaj i suze tog susreta nisu izbrisali prošlost, ali su je učinili stvarnom.
- Godinama kasnije, kada je Milica postala majka, sve se ponovo promenilo. Držeći svog sina u naručju, shvatila je težinu onoga što joj je učinjeno. Tada je donela odluku da prekine svaki kontakt sa ženom koja ju je rodila. Zahvalnost za život ostala je, ali oproštaj nije došao. Taj trenutak majčinstva dao joj je novu perspektivu i novu snagu.
Danas, Milica je novinarka, glumica i spisateljica. Svoju bol pretočila je u reči, u knjige koje su pronašle put do čitalaca širom regiona. Sama priznaje da su tuga i emotivna praznina bili pokretači njenog pisanja, jer, kako veruje, sreća retko rađa potrebu za stvaranjem. Njena profesionalna karijera razvijala se neočekivano, ali istrajno, a novinarstvo je postalo još jedan način da razume ljude i njihove priče.
Uprkos svemu, njen život danas je ispunjen. Porodica koju je stvorila, suprug i sin, ali i roditelji koji su je usvojili, predstavljaju krug sigurnosti koji nikada nije imala na početku. Njena priča, kako su isticali MONDO, Blic i Kurir, nije samo priča o napuštanju, već o preživljavanju, snazi i sposobnosti da se iz najveće tame izgradi smisao. Ona je dokaz da početak ne mora da odredi kraj i da čak i dete ostavljeno na snegu može da izraste u ženu koja stoji čvrsto, svesna sebe i svog puta
