Prića o sinu,ocu i velikom razocarenju,više u nastavku teksta…
- Bilo je nekoliko dana do Božića, a ulice su već mirisale na cimet i kuvano vino. Milan, čovek sede kose i umornih ruku od dugogodišnjeg rada na građevini, pozvao je sina Marka da pita kada da dođe na porodično okupljanje.
Ali s druge strane linije, dočekale su ga reči koje su ga presekle dublje od svih rana na njegovim dlanovima.
„Tata, ove godine nemoj dolaziti,“ rekao je Marko, glasom hladnim i tvrdim. „Nisi dobrodošao.“
Pre nego što je uspeo da izusti pitanje „zašto“, javila se snaha. Njene reči bile su još okrutnije:
„Ti? Šta će nam jedan običan keramičar za stolom? I ona tvoja pokojna žena, da ne zaboravimo — bila je samo čistačica. Niste vi nikada znali šta znači pravi život, ni uspeh. Nama ne trebaš.“
Milan je ćutao. U srcu je osetio težinu kakvu nijedan teret nikada nije imao. Žena koju je voleo čitavog života, sa kojom je gradio svaki trenutak, sada je bila pogažena u rečenici njegove snahe. I sin, njegov Marko, ostao je tih.
Polako je spustio slušalicu, bez ljutnje i bez vike. Samo sa tugom koju nije znao kome da poveri. Nisu znali da je upravo on, svojim tihim i skromnim radom, godinama plaćao ratu kredita za kuću u kojoj su sada živeli. Svaki znoj, svaka pločica koju je postavio, svaki dan proveden radeći i kad ga je bolelo, bio je za njihovu sigurnost. Ali, poštovanja nije bilo.
Te noći, Milan je doneo odluku. Prestao je da uplaćuje rate. „Neka vide šta znači kuća bez temelja poštovanja,“ prošaptao je sebi.
- Nekoliko nedelja kasnije, dok su lampice već svetlele na njihovim prozorima, na vrata njegovog sina zakucao je čovek iz banke. Doneo je upozorenje o neplaćenim ratama. Marko je zbunjeno gledao papir. Kuća, njihov dom, mogao je da bude izgubljen. Tek tada je istina polako izlazila na videlo.
Shvatio je da nikada nije on bio taj koji nosi teret kuće. Bio je to njegov otac. Njegov otac, koga je oterao pred praznike, nazvavši ga suvišnim.
U očaju, Marko je pozvao. Glas mu je bio slomljen, pun suza:
„Tata… molim te, oprosti. Dođi za Božić. Bio sam slep. Bio sam glup. Trebaš nam.“
Milan je ćutao nekoliko trenutaka, a onda rekao: „Dolazim.“
Na Božićno jutro, stigao je. Ušao je u kuću tiho, noseći u rukama jednostavnu torbu. Snaha je ćutala, spuštenog pogleda. Marko ga je zagrlio prvi put posle dugo vremena. U očima mu se videlo kajanje.
Milan se osmehnuo blagim, umornim osmehom. Seo je za sto i pre nego što su počeli ručak, rekao:
„Znajte jedno. Kuću ne čini zid, ni krov, ni kredit. Kuću čini poštovanje, ljubav i porodica. To je ono što pravi dom.“
Zastao je, a onda dodao:
„I da znate… rata više nema. Kuća je otplaćena u celosti. Želeo sam da imate sigurnost, i sada je imate. Ali bez poštovanja, nijedna kuća ne vredi ništa.“
Suze su tekle niz Markovo lice. Snaha je tiho šapnula izvinjenje. Tog dana, prvi put posle dugo vremena, na njihovom stolu je zaista bilo mesta za sve — ne samo za tanjire i jela, već i za mirenje i novi početak.
- Milan je gledao sveće na jelki i osećao u srcu mir. Znao je da prošlost ne može da izbriše, ali mogao je da pruži oproštaj. A u njihovim očima video je želju da nauče ono što su do tada zaboravljali — da porodica ne meri vrednost zanimanjem, već ljubavlju i poštovanjem.
Božić je te godine bio drugačiji. Bio je gorak i sladak u isto vreme, ali Milan je znao da se u toj mešavini krije nada. Nada da će ono što je izgubljeno, polako, uz vreme i strpljenje, biti obnovljeno.
I dok je noć padala nad tihim gradom, Milan je po prvi put posle dugo vremena zatvorio oči sa osećajem da je pronašao ono što mu je najviše trebalo — unutrašnji mir.
