Svima nam je jasno da svi jednog dana moramo u penziju jer ona znači da je došlo vrijeme za odmor vrijme za nas da se posvetimo sebi jer to predstavlja sve ove godine truda i marljivog rada.U ovom slučaju mi vam donosimo nekoliko savjeta šta je najbolje i koliko vremena da po0svetite vašoj djeci.
- Kako godine odmiču i ljudi dođu do faze mirovine, očekuje se da to bude vreme mira, slobode i zasluženog odmora. Ipak, u realnosti mnogi stariji ljudi ne dobiju ni osnovnu pažnju i poštovanje, pa čak ni emocionalnu ili praktičnu podršku od svoje odrasle dece. Takva situacija nije samo razočaravajuća, već i zabrinjavajuća – jer dolazi iz sve raširenije percepcije da su roditelji, kada ostare, postali teret.
Umirovljenje bi trebalo biti trenutak kada se ljudi posvete sebi – svojim interesovanjima, miru, hobijima i zdravlju. Međutim, mnogi roditelji i dalje pružaju beskrajnu podršku svojoj odrasloj deci – bilo kroz novac, vreme ili svakodnevnu brigu. Ovaj impuls ne dolazi iz pritiska, već iz duboke ljubavi i navike. Ipak, važno je postaviti granice – jer prekomerna pomoć može postati štetna, kako za roditelje, tako i za decu.
- Finansijska sigurnost u mirovini jedan je od ključnih faktora za stabilan život. Iako je prirodno da roditelji žele pomoći svojoj deci, problem nastaje kada to ugrožava njihove životne resurse. Davanjem velikih suma novca, trošenjem ušteđevine ili prepuštanjem imovine bez ikakve zaštite – starije osobe često ostaju bez zaleđa, izložene rizicima koje više ne mogu nadoknaditi. Osim toga, kada se deca naviknu da roditelji uvek “rešavaju” njihove probleme, dolazi do gubitka samostalnosti i stvaranja trajne zavisnosti.
Jedan od najozbiljnijih koraka koje mnogi roditelji čine jeste prepisivanje imovine – poput kuće ili stana – dok su još živi. To se neretko čini iz dobre namere: kako bi se izbegla birokratija, olakšala nasleđivanja ili „osigurao“ dom detetu. Ipak, time roditelji gube kontrolu nad sopstvenim domom. U slučaju loših odnosa, razvoda, dugova ili zakonskih problema njihove dece, mogu se naći u pravnoj i fizičkoj nesigurnosti, pa čak i u opasnosti da budu izbačeni iz sopstvene kuće.
- Druga česta zamka jeste što mnogi umirovljenici osećaju obavezu da stalno budu dostupni – za čuvanje unuka, kuvanje, obavljanje poslova ili vođenje papirologije. Vremenom, to što je počelo kao čin ljubavi i pomoći, postaje stalni pritisak. Deca se naviknu da su roditelji uvek tu, zaboravljajući da i njima treba vreme za sebe, odmor i sloboda. Umirovljenički dani ne bi trebalo da budu ispunjeni samo tuđim obavezama – jer mirovina nije sinonim za služenje.
Još jedna česta greška jeste davanje saveta kada za to nema prostora. Roditelji, vođeni iskustvom i željom da pomognu, neretko nude mišljenje o partnerima svoje dece, izborima karijere, finansijama ili načinu vaspitanja unuka. Međutim, ako saveti nisu traženi, mogu biti shvaćeni kao kritika, a ne kao podrška. Rezultat je često distanca, zatvaranje i izbegavanje iskrenih razgovora.
Ne treba zaboraviti ni emocionalno opterećenje koje roditelji nesvesno mogu preneti na decu. Usamljenost, manjak aktivnosti i smanjeni krug prijatelja često čine da deca postanu jedini kontakt sa spoljnim svetom. Iako je potreba za razgovorom prirodna, stalno oslanjanje na decu za emocionalnu utehu može izazvati osećaj pritiska. U tim situacijama dolazi do povlačenja – ne zato što deca ne vole svoje roditelje, već zato što trebaju svoj prostor.
- Umesto da očekuju sve od svoje porodice, umirovljenici bi trebalo da traže podršku i izvan nje – kroz lokalne zajednice, klubove, druženja, putovanja ili volontiranje. Takve aktivnosti ne samo da smanjuju osećaj izolacije, već i podižu samopouzdanje i sadržajnost života.Na kraju, važno je razumeti: vrijednost starijih ne meri se njihovom korisnošću. Ne morate dokazivati da ste potrebni – jer ste već celog života bili stubovi svoje porodice. Vaše dostojanstvo i mir su pravo, a ne privilegija.
