U svetu u kojem je nada postajala sve krhkija, priča o Emily Carter i malom dečaku Noahu donosi iznenađujući preokret, koji i dalje zrači u sećanjima onih koji su bili svedoci ovog neverovatnog čuda.
- Ova priča počinje tišinom, koja nije odražavala samo fizičku izolaciju, već i duboku unutrašnju potisnutost. Posle osam meseci nepomične borbe, Emily, koja je bila u komi, izgledala je kao da je otišla u svet iz kojeg neće da se vrati. Kako piše Blic, lekari su nakon nesreće bili gotovo beznadežni: “Živa je”, ali “ne budi se” – reči koje su svakog dana ponavljali dok su se sekunde, minuti, pa i dani slagali u neumoljivoj tišini.
Emily je bila u sedmom mesecu trudnoće, a sudar sa dostavnim kamionom ostavio je njen život u rukama medicine, koja je pomno pratila svaki njen otkucaj. Niko nije verovao da će se nešto promeniti, ali ljubav njenog muža, Daniela, bila je neumorna.
Svakog dana je dolazio u bolnicu, sedeći pored njenog kreveta, govoreći joj o sitnim stvarima, o bebi koja je bila još u njenom stomaku, o životu koji će se nastaviti, makar on bio samo u njegovoj mašti. S ljubavlju je govorio o budućnosti, dok su lekari u tišini nastavili svoje napore. Niko nije mogao da kaže nešto više od “stabilna je”.
- Kako Kurir ističe, u tom trenutku, dok su svi bili koncentrisani na medicinske aparate i analize, iznenada se pojavila mala figura – dečak po imenu Noah. Izgledao je kao neko ko nije pripadao tom svetu. Blato ispod noktiju, prljava odeća, ali nevina duša koja je volela bolnicu zbog tišine, jer je u toj tišini bilo nešto što nije bilo u svetu u kojem je živeo. Noah je, kako to obično ide, postao uobičajeni posetilac bolnice, ali ovog puta, njegova uloga nije bila samo posmatrač.
Jednog dana, dok je potajice virio kroz vrata Sobe 417, pogledao je Emily koja je ležala nepomično. Njena ruka bila je opuštena, ali Noah je, sa svojim očima koje su bile ispunjene nekom neobjašnjivom brigom, prepoznao nešto što nije mogao objasniti. Tiho je šapnuo sebi: “Beba je tamo.” Bilo je to nešto više od jednostavne dečije naivnosti; u tom trenutku, Noah je znao nešto što odrasli nisu mogli da shvate. “Bebi je hladno,” rekao je tiho Danielu, koji je bio zatečen.
Kako Espreso izveštava, u tom trenutku nije bilo jasno šta je to što je dečak osetio, ali on je insistirao. Iako su svi mislili da je to samo dečja logika, Noah je te noći ponovo došao do Sobe 417. Uzeo je blato iz dvorišta bolnice, razmazao ga po stomaku Emily i rekao: “Pomažem.” Nevini dečji čin, međutim, nije prošao neopaženo. Lekari su na brzinu reagovali, a nakon nekoliko trenutaka, desio se trenutak koji će zauvek promeniti tok ove priče. Blic prenosi da je u tom trenutku Emily počela da se budi. Prvi udah, prve ruke koje su se pomerile, prvi kapci koji su se podigli.
- Veza koju je Noah stvorio sa Emily, dlanovima i zemljom, bila je jedinstvena. Iako se u zvaničnom izveštaju nije spominjalo blato, ono je postalo simbol nečega što je bilo više od naučne objašnjivosti. Iako su lekari radili sve što su mogli, postojala je još jedna sila koja nije mogla da bude zabeležena na ekranu monitora. Mondo ističe da je upravo ta veza, nežnost jednog deteta prema majci koja nije bila tu, pomogla da se probudi ono što medicina nije uspela da oživi.
Nekoliko dana kasnije, Emily je rodila zdravu devojčicu, koju su nazvali Hope – Nada. Ova priča nije bila samo lekarska pobeda; bila je to pobeda ljudskosti i nežnosti, simboličnog dodira između života i smrti. Noah, dečak koji je proživeo dan za danom na ulicama i u hladnim bolničkim hodnicima, odjednom je postao deo porodice koja je shvatila da, ponekad, najkrhkiji prsti povuku nit koja probudi uspavanu dušu. Nakon svega, nije se vratio u dvorište bolnice. Zauvek je ostao kod Emily i Daniela, ne kao herojski spašitelj, već kao deo njihovog života, kao porodica.
Nauka nije mogla da objasni sve, ali sećanje na ono što se desilo, ostalo je u svima koji su bili tu. Ova priča, kako Kurir prenosi, podseća nas na to da postoje veze koje ne mogu da se zabeleže u izveštajima, ali koje nas inspirišu da verujemo u nešto što nije uvek objašnjivo – u veru, ljubav, i snagu malih gestova
