U današnjem čllanku vam donosoimo jednu jako zanimljivu priču o ženi koja je za vrijeme rata pronašla bebu i čija sudbina se potpuno mijenja nakon jedanaest godina.
- Dokumentarni film „Mila traži Senidu“ otvara jednu od najdubljih i najtragičnijih priča s Balkana, ali istovremeno osvetljava i snagu ljudskog duha. U središtu radnje je devojčica koja je gotovo dve decenije živela pod imenom Mila Janković, da bi tek kada je postala punoletna saznala da se zapravo zove Senida Bećirović i da potiče iz Kalesije u Bosni i Hercegovini. Njena priča nije samo lična drama, već i simbol brojnih izgubljenih detinjstava i identiteta u vihoru rata devedesetih.
Sve počinje 1991. godine u domu Muhameda Bećirovića, skromnog čoveka koji je sa suprugom Senadom imao dve ćerke, Sandu i Senidu. Porodicu su krasili mir i zajedništvo sve do 1992. kada rat ulazi u njihov život. Srpske snage odvode majku i dve devojčice, dok otac ostaje bez ikakvih informacija o njihovoj sudbini. Proći će šesnaest godina pre nego što će dobiti bilo kakav trag.
U ratnom haosu na zgarištu jedne kuće pronađena je beba stara svega jedanaest meseci. Jedan vojnik, Milenko Vidaković, spasio je dete i odneo ga svojoj majci u Šekoviće. Posle nekoliko meseci, beba je predata Centru za socijalni rad i ubrzo dobila novi život i novo ime – Mila. Tako je počelo jedno detinjstvo koje će kasnije postati simbol i bolnog gubitka i čudesnog pronalaska.
- Milu su usvojili Živana i Živko Janković iz Beograda, roditelji koji su prethodno izgubili oba sina u saobraćajnoj nesreći. Svaku trunku ljubavi i pažnje preneli su na usvojenu devojčicu. Mila je odrasla u sigurnom okruženju, imala je putovanja, obrazovanje i toplinu doma. Nikada nije krila da je detinjstvo provela okružena ljubavlju i pažnjom, ali je istovremeno uvek znala da je usvojena.
Ono što ovu priču čini jedinstvenom jeste činjenica da je Senida Bećirović prva nestala osoba u istoriji Crvenog krsta BiH koja je pronađena živa. Safet Šahmanović iz Crvenog krsta Kalesije podseća da su do tada svi slučajevi nestalih rešavani isključivo putem identifikacije posmrtnih ostataka ili garderobe. U njenom slučaju prvi put se dogodilo da se dete nakon šesnaest godina pojavi živo i zdravo, što je unelo tračak nade u brojne porodice koje su tražile svoje najmilije.
- Kada je postala punoletna, Mila je odlučila da krene u potragu za sopstvenim poreklom. Godine 2006. otkriva istinu – rođena je kao Senida Bećirović, njen otac je preživeo rat, ali majka i sestra i dalje se vode kao nestale. Suočavanje sa sopstvenim identitetom bio je trenutak koji je promenio sve. Nosila je ime Mila osamnaest godina, a onda je morala da prihvati da pripada drugoj porodici, drugoj sredini i da iza nje stoji prošlost obeležena ratom.
Iako je uvek naglašavala da za nju nacionalna pripadnost nije bitna, već da je važno da „ljudi imaju srce i humanost“, priznala je da je doživljavala nelagodnost kada bi je prozvali pravim prezimenom. Teret identiteta bio je težak, a posebno zato što je u jednom periodu morala da napusti hraniteljsku porodicu i da neko vreme provede u domu. Nesigurnost i preispitivanje dodatno su pojačali osećaj da stoji između dva sveta – onog u kojem je odrasla i onog iz kojeg potiče.
- Uprkos tome, potraga za istinom nije prestajala. Zahvaljujući istrajnosti socijalnih radnika i rodbine iz Bosne, Mila je konačno povezala sve deliće svoje prošlosti. Otkriveno je da je njena tetka još 1993. imala osnovane sumnje da je reč o Senidi, ali da su tadašnji hranitelji negirali. Tek mnogo kasnije istina je izašla na videlo.
Kada je otkriveno ko je zaista, Mila je ponovo postala Senida. Vratila se u Bosnu, pronašla oca i deo porodice, a danas živi u Sarajevu kod tetke, ne prestajući da traži istinu o majci i sestri. Dokumentarac prikazuje te potresne trenutke – susrete, otkrivanje prošlosti i nadu koja, uprkos svemu, nije ugasla.
Radio-televizija Srbije (RTS) u svojim kulturnim emisijama više puta je podsećala na ovakve priče, ističući značaj dokumentarnih filmova u očuvanju sećanja i suočavanju sa prošlošću. U kontekstu „Mile i Senide“, naglašeno je da filmovi ovakvog tipa nisu samo svedočanstva, već i lekcije koje društvo mora da usvoji kako bi se izbegle buduće tragedije (Izvor: RTS).
- Ova priča dobila je veliku pažnju i u bosanskohercegovačkim medijima. Avaz je pisao da je sudbina Senide Bećirović postala simbol nade za mnoge porodice koje još tragaju za nestalima. U tekstovima se naglašava da film ne govori samo o jednom detetu, već o hiljadama onih čija sudbina i dalje nije poznata. Senidin život postao je dokaz da potraga nikada ne sme stati, čak ni kada prođu decenije (Izvor: Avaz).
Takođe, domaći list Politika skrenuo je pažnju na širi značaj dokumentarca, ukazujući da se kroz lik Senide otvara pitanje identiteta u savremenom društvu. Da li je identitet ime, prezime, religija, ili je to ono što nosimo u sebi – ljubav, uspomene i koreni? Politika podseća da ovakvi filmovi podstiču javnost da se zapita šta zapravo čini čoveka i koliko je važna istina, ma koliko ona bila bolna (Izvor: Politika).
- „Mila traži Senidu“ na kraju ostavlja gledaoce u tišini, ali i sa dubokom porukom. To nije samo priča o detetu koje je preživelo rat – to je priča o tome kako ljubav i humanost mogu da spasu život, ali i o tome kako traganje za istinom nikada ne prestaje. Senida je simbol istrajnosti, ali i rana koje nikada neće potpuno zarasti. Njeno putovanje od Mile do Senide pokazuje koliko je identitet složen i koliko ga oblikuju i okolnosti i izbori, ali i neuništiva želja da pronađemo svoje korene.
