U savremenom društvu, majčinstvo je često doživljeno kao najvažnija i najuzvišenija uloga koju žena može imati. Ipak, postavlja se pitanje – da li svaka žena koja odluči da ostavi svoju decu postaje “nemajka” ili je to ponekad jedini mogući korak za njeno emocionalno i psihološko dobrostanje? Rana Reiko Rizuto, havajska novinarka i spisateljica, pruža svoje lično iskustvo u eseju koji se bavi ovom delikatnom temom, te razmatra mogućnost da majka, koja fizički ne bude prisutna u životu svojih potomaka, i dalje može biti dobra majka.
Nema ništa jednostavno u odluci da se deca ostave
Rana Reiko Rizuto započinje svoj esej sa snagama koje su je dovele do odluke da napusti svoju porodicu. Govori o svom životu u Bruklinu, gde je, kao majka dvaju sinova, odlučila da se preseli u Japan kako bi istraživala preživele od atomske bombe. Odluka nije bila laka, ali njen suprug je bio taj koji ju je ohrabrivao da krene na ovaj prelomni zadatak. Uz pomoć dadilje i rođaka, deca su ostala sa ocem, dok je ona krenula na misiju u stranoj zemlji. Međutim, nakon šest meseci u Japanu, njen brak nije opstao, a ona se našla suočena sa izolacijom, nesigurnošću i unutrašnjim pitanjima o tome šta znači biti majka.
Pitanje o identitetu majke
Jedan od centralnih pitanja koje se postavlja u esejima jeste: “Kako si mogla da ostaviš svoju decu?” ili “Kako možeš biti majka koja napušta porodicu?” Rana se osvrće na ove reakcije i napominje kako su njena deca bila u sigurnim rukama svog oca, ali osuda društva nije prestajala. Njena deca nisu bila “napustila”, već je njihov odnos sa njom nastavio da se razvija, iako fizička distanca nije bila uobičajena. Kako je istakla, odnos se zapravo poboljšao, jer je ona kroz ovaj period naučila da se opet poveže sa sobom, kao osoba van uloge majke.
Neidealizovana slika majčinstva
Rana ističe da, tokom boravka u Japanu, nije bilo samo radosti i otkrića. Majčinski šok je postao realnost kada su njeni sinovi došli da žive sa njom. Ono što je isprva delovalo kao uzbudljivo putovanje kroz novi svet, postalo je teško izazovno svakodnevno funkcionisanje u novoj, nepoznatoj zemlji. Deca su bila srećna, ali ona nije znala kako da ih zadrži u tom svetu bez pomoći koju je imala u Bruklinu. To ju je podsetilo na činjenicu da ona nikada nije želela da postane majka, bojala se da će joj roditeljstvo “progutati” identitet.
Kroz ovaj period, shvatila je da postoje različiti načini kako žena može biti majka. Iako je društvo često postavljalo majčinstvo kao samo jednu, “pravilnu” sliku, ona je polako razvijala novu definiciju svog majčinstva. Osobe koje rade puno radno vreme i brinu o deci nisu samo “sveci” u tom procesu, dok su žene koje biraju druge životne opcije često stigmatizovane.
Povratak sebi i ponovna uloga majke
Nakon što je njen brak prešao u prošlost i starateljstvo nad decom prešao na njenog muža, Rana nije nestala iz života svojih sinova. Preselila se u novi dom, samo nekoliko blokova udaljen od njihove kuće. Iako se promenila dinamika, ona je nastavila da bude prisutna u životima svojih sinova. Dolazili su kod nje, zajedno su učili, provodili vreme i razgovarali o svojim danima. Rana je bila prisutna na roditeljskim sastancima, pratila nastupe svojih sinova i bila im podrška kroz sve životne izazove.
Ona ističe da nije odustala od roditeljskih obaveza. Naprotiv, ona je naučila kako da balansira između svoje želje da bude samostalna i svoje odgovornosti kao majka. “Morala sam da ostavim svoju decu da bih ih ponovo pronašla” – zaključuje ona u svom eseju, naglašavajući kako je to bilo neophodno za njen emocionalni oporavak i samospoznaju.
Zaključak: Nema univerzalne istine o majčinstvu
Odluka da žena napusti svoju decu, iako može izgledati kao nepravda ili loša odluka, ne mora nužno značiti da je ona “nemajka”. Svaka situacija je specifična, i neke žene mogu da otkriju da je dalja distanca ono što im je potrebno kako bi postale bolji roditelji. Majčinstvo nije jednostavan obrazac koji se mora pratiti, niti je svakodnevna prisutnost u životima dece jedini način da budete dobra majka. Rana Reiko Rizuto kroz svoje iskustvo pokazuje da postoje različiti načini da se voli i podržava deca, čak i kada fizička prisutnost nije u prvom planu.
