U današnjem članku priča žene koja je imala hrabrosti da otvoreno govori o svom braku, u kojem su se ljubav i prepreke isprepletale na način koji malo ko može da razume.Više u nastavku…
Ona je muslimanka koja se udala za Srbina, ne sluteći da će to za sobom povući niz problema, nerazumevanja i teških trenutaka. Ipak, njena ispovest pokazuje da tamo gde postoji iskrena emocija, ništa ne može da uništi ono što je pravo i čisto.
„Muslimanka sam i udala sam se za Srbina.
Za mene te verske razlike nikada nisu imale težinu, smatrala sam ih običnim glupostima koje ljudi koriste kao izgovor za svoje predrasude. Ipak, moji roditelji nisu mogli da prihvate moju odluku. Godinama nisu želeli ni da razgovaraju sa mnom. Moj izbor je za njih bio izdaja. Danas imamo neku površnu komunikaciju, ali u njihovim očima moj muž je i dalje samo ‘onaj druge vere’.“
- Uprkos svemu, njen suprug nikada nije uzvratio ljutnjom ili nepoštovanjem. Naprotiv, uvek je pokazivao poštovanje prema njenim roditeljima, iako mu nikada nisu pružili ni minimum topline. „On nikada nije rekao nijednu ružnu reč o njima. Čak i kada su odbijali da ga prime u kuću, on je govorio da ih treba razumeti, da je vreme najbolji lek i da će jednog dana sve doći na svoje.“
Njihov brak trajao je već deset godina, i tokom tog vremena, žena je spoznala koliko je važno imati partnera koji stoji uz tebe bez obzira na sve. „Moj muž je za mene najbolji čovek na svetu. Lep, pažljiv, obrazovan, uspešan. Radi kao profesor na fakultetu, i svakodnevno me iznova podseća zašto sam ga izabrala. Ali, i posle svih ovih godina, moji roditelji ga gledaju samo kroz prizmu vere.“
- Njena majka je, kako kaže, pokušala čak i da iskoristi njegovu dobrotu. „Ovog leta me je pozvala da pita može li moj muž pomoći ćerki njene rođake da se zaposli. Znala sam da on poznaje direktora te firme i da bi mogao da pomogne. Kada sam mu rekla, on je odgovorio da će mu biti zadovoljstvo da pomogne svojoj punici. To me je pogodilo, jer je čak i tada, uprkos svemu što je prošao, bio spreman da im izađe u susret.“
Ali ona je donela odluku koja je promenila sve. „Posle nekoliko dana sam mami rekla da neće moći da pomogne. Nisam to uradila jer on ne bi hteo – već zato što sam želela da ih nateram da se suoče sa sopstvenim licemerjem. Ako ni posle deset godina ne mogu da ga prihvate kao mog muža, ako ni posle deset godina ne mogu da ga nazovu zetom, onda nemaju pravo ni da traže usluge od ‘onog druge vere’.“
Ova odluka je bila teška, ali je bila i oslobađajuća. Jer, kako sama kaže, „ljubav se ne meri kroz formalnosti i papire, već kroz to kako se partneri drže zajedno u trenucima kada svi drugi okrenu leđa“.
- Njena ispovest nije samo lična priča o braku dvoje ljudi različite vere, već i svedočanstvo o snazi ljubavi i poštovanja. Jer dok su mnogi očekivali da njihova zajednica ne opstane, upravo njihova privrženost i međusobna podrška pokazali su da su prepreke samo privid.
„Moj muž je čovek koji mi svakog dana daje snagu. Ako bih ponovo birala, izabrala bih njega, bez obzira na to koliko puta bih morala da se suprotstavim roditeljima, rodbini ili društvu. Ljudi često zaborave da vera, poreklo i tradicija ne određuju vrednost čoveka. Ono što ga određuje jesu njegovo srce i njegova dela.“
