U današnjem članku donosimo vam svedočenje koje ostavlja snažan utisak iskreno i emotivno svedočanstvo o čudotvornom isceljenju koje se, kako se veruje, dogodilo u manastiru Ostrog, jednom od najsvetijih mesta pravoslavlja.
Mesto na kojem se, prema mnogima, dodir nebeskog i zemaljskog dešava u tišini molitve i veri onih koji dolaze sa nadom i bolom u srcu.Glavni akter priče, Branko Šoškić iz Loznice, opisuje kako se u septembru 1997. godine suočio sa velikim strahom i brigom. Na svet je došao njegov sin, kome su odmah po rođenju dijagnostikovane disajne smetnje. Dete je boravilo u inkubatoru, a zatim i vakcinisano. Sve je delovalo kao uobičajena rutina, ali dva meseca kasnije, roditelji su primetili veliki otok na zglobu leve noge. Lekari su brzo utvrdili da se radi o septičnom artritisu izazvanom sepsom krvi, što je moglo imati fatalne posledice.
- U očaju, bez znanja lekara, roditelji donose odluku koja će im zauvek promeniti život – ne vode sina u bolnicu, već u manastir Ostrog, u nadi da će vera učiniti ono što medicina ne može. Na putu do Ostroga, nailaze na mladića koji im se pridružuje u vožnji, a zatim govori s takvom mudrošću i autoritetom da ga Branko upoređuje sa patrijarhom. Kada se mladić iznenada izgubi iz vidokruga, roditelji počinju da veruju da je to bio znak.
Po dolasku u Donji manastir, Branko i njegova supruga osećaju snažnu duhovnu prisutnost. Na zidu sobe primećuju ikonu Svetog Nikole, a sledećeg dana kreću pešice ka Gornjem manastiru, noseći sina u plavom ćebencetu. Putem ih dočekuju reči oca Joila, koji ih šokira svojom pronicljivošću. U razgovoru sa njim, Branko doživljava snažnu duhovnu katarzu, kleca pred moštima Svetog Vasilija, i satima plače bez prestanka. Oseća kako se duša čisti, dok molitva postaje jedina stvarnost.
- U crkvi im o. Joil govori da će dečak biti izlečen baš tog dana, stavlja mu epitrahilj preko glave, izgovara molitvu i savetuje ih da ga odmah krste. Branko oseća olakšanje, ali i snažno duhovno prepoznavanje – kada pogleda ikonu jednog sveca, shvata da je to Sveti Nikola, zaštitnik njihovog sina. Emocije ga preplavljuju i počinje da plače, ovaj put od sreće.
Nakon krštenja u Donjem manastiru, porodica putuje do Berana kako bi se odmorili. U tom trenutku dolazi vrhunac njihove priče. Majka ulazi u sobu da presvuče dete i iznenada uzvikuje od radosti. Otok na nozi je nestao, a dete se smeje i veselo gegucka nogicama. Nema bola, nema suza, nema simptoma bolesti. Roditelji su zatečeni – čudo se zaista dogodilo.
Branko, ispunjen dubokom zahvalnošću, završava svoje svedočenje rečima zahvale Gospodu i svetiteljima, posebno Svetom Vasiliju i Svetom Nikoli. Ističe da svaki kamen u Ostrogu ima Božansku snagu i da ono što su doživeli nije plod slučajnosti, već milosrđa i sile vere.
Ova priča ostaje da svedoči o nadi, veri i snazi molitve. Za Branka i njegovu porodicu, Ostrog nije samo manastir – to je sveto mesto gde je njihovo dete ponovo rođeno. Njihova priča postaje podsetnik svima koji veruju u više od onog što oči vide – da su čuda moguća, kada su vera i srce iskreni.
U današnjem svetu prepunom neizvesnosti, ovakva svedočenja nas podsećaju da ono najvažnije ponekad dolazi u tišini – iz dubine duše, iz molitve izrečene sa iskrenošću i ljubavlju. Ostrog ostaje svetionik nade, mesto gde se, kako mnogi veruju, nevidljivo dešava vidljivo.
