Otkako sam bila dete, maštala sam o svom venčanju. Uvek sam ga zamišljala kao nešto tiho, sofisticirano, puno emocija i topline, bez buke i galame.
- Sanjala sam o ambijentu sa blagom muzikom, svećama koje pružaju mekano svetlo i gostima koji razgovaraju u tišini, uz osmehe i vino. Za mene je to značilo romantiku i eleganciju. Kada je došlo vreme da to i ostvarim, imala sam jasnu viziju. Jedna od mojih prvih odluka bila je da ne želim decu na venčanju.
To, naravno, nije bila odluka koju sam donela olako. Znala sam da će se neki ljudi zbog toga osetiti povređeno, posebno zato što moja bratanica ima autizam, i što bi zabrana prisustva dece mogla da se protumači kao lični napad. Moja zaova, njena majka, veoma je zaštitnički nastrojena prema njoj, i u dubini duše sam znala da će reagovati emotivno. Uprkos tome, nakon dugih nedelja razmišljanja i borbe sa sopstvenom savešću, konačno sam joj pažljivo saopštila odluku. Njena reakcija bila je burna i razarajuća.
Rekla mi je da sam bezosjećajna i da koristim svoj veliki dan da pošaljem poruku odbacivanja. Nazvala me sebičnom i okrutnom. Njene reči su me duboko pogodile. U jednom trenutku sam ozbiljno razmišljala da promenim odluku, jer me je obuzeo osećaj da sam najgora osoba na svetu, i još gore — najgora tetka. Ali sam, uprkos svemu, ostala pri svojoj odluci. To je bio moj jedini dan. Dan koji sam sanjala godinama. Dan koji sam želela da protekne u miru.
Na kraju, ona se pojavila sama, bez deteta. Došla je sa izrazom lica koji je bio hladan, gotovo nepristupačan. Pomislila sam da samo želi da izbegne svađu i da održi prividan mir zbog porodice. Nisam ni slutila da zapravo planira da pokvari atmosferu na način koji niko nije mogao da predvidi.
- Tokom venčanja, sve je išlo savršeno. Muzika, atmosfera, gosti — sve je bilo upravo onako kako sam želela. Bila sam okružena ljudima koje volim, i na tren sam zaboravila sve tenzije koje su prethodile tom danu. A onda je ona ustala, uzela čašu i mikrofon.
U tišini koja je nastupila, izgovorila je rečenicu koja mi se i danas vrti u glavi:
“Želim da nazdravim svojoj snaji. Nadam se da zaista uživaš u svom velikom danu, sada kada moje dete nije ovde da ga pokvari.”
- U trenu je cela sala zanemela. Niko nije znao kako da reaguje. Stajala sam kao zaleđena, a zatim pobegla iz prostorije i zaključala se u sobu. Plakala sam satima, pokušavajući da se priberem. Sve ono što sam zamišljala i gradila godinama, srušilo se za nekoliko sekundi. Nisam bila tu da presečem tortu. Nisam bacila bidermajer. Nisam ni završila večeru.
Prošlo je gotovo mesec dana od tada, ali ljudi i dalje pričaju o njenom govoru. Ne o cveću koje sam birala mesecima. Ne o detaljima dekoracije koje sam brižljivo planirala. Ne o muzici, haljini, pa ni o ljubavi koju sam podelila tog dana sa svojim partnerom. Sve se svelo na njen komentar. Taj trenutak zasenio je sve ono što je trebalo da bude najlepši dan u mom životu.
U početku sam bila ljuta. Besna čak. Pitala sam se kako neko može da bude toliko surov, da iskoristi takav trenutak za osvetu. Ali kako dani prolaze, sve češće me obuzima krivica. Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome da sam povredila ljude koje volim, čak iako nisam imala tu nameru.
Volim svoju bratanicu svim srcem. Ona je posebna, topla i nežna, i deo je mog života koji obožavam. Ali kako da pomirim tu ljubav sa činjenicom da sam branila ono što mi je bilo važno, a time možda zauvek narušila porodične odnose? Pitam se — da li je moguće izabrati sebe, a ne povrediti druge?Na kraju, venčanje jeste moj dan. Ali posledice tog dana žive mnogo duže od samog događaja. I sa njima učim da živim. Svakog dana.
