Marko Radić bio je čovek koga su svi smatrali neuništivim. Svojim poslovnim poduhvatima stekao je bogatstvo o kojem su mnogi samo sanjali, a njegov imidž “kralja ulaganja” bio je sveprisutno prisutan u medijima.
- Na konferencijama je bio dočekivan ovacijama, a fotografije koje su ga prikazivale uz luksuzne automobile i vile s pogledom na more delovale su kao simbol uspeha. Ipak, iza tih slika postojala je tišina koja ga je gušila, tišina koja je podsećala na jednu prazninu koju novac nije mogao popuniti.
Ta praznina zvala se Petar. Markov sin, koji je nestao pre godinu dana, ostavivši ga u potpunom haosu. Niko nije znao šta se dogodilo, samo je nestao, bez traga i objašnjenja. Jednog popodneva trčao je po dvorištu, smejao se i igrao, a već sledećeg trenutka više ga nije bilo. Marko je potrošio sve što je imao na detektive, na nagrade za informacije, na javne apela i pozive. Istraga je bila u tišini, ali on nije odustajao. Svaki dan je izlazio iz svog luksuznog sveta da bi obilazio kvartove, tražeći svog sina, lepio plakate sa Petrovom fotografijom na svakom stubu, na svakom mestu gde je mogao.
- Jednog dana, dok je lepio još jedan plakat na stari, zahrđali stup u delu grada gde su ulice bile toliko uske da jedva mogao proći automobil, nešto mu je privuklo pažnju. Tiho, gotovo u šaptu, čuo je glas: “Gospodine… taj dečko živi u mojoj kući.”
Okrenuo se instinktivno, kao da se bojao da bi istina mogla nestati ako se pomakne. Pred njim je stajala bosonoga devojčica u izlizanoj haljinici. Njene oči bile su ozbiljne, ali nevine. Marko je bio zatečen, gotovo paralizovan, ali ipak je skupio snagu da pita: “Šta si rekla?”
“Taj dečko… on živi s mamom i sa mnom,” ponovila je, gledajući sliku na plakatu.
Marko je kleknuo, njegov glas bio je jedva čujan, pucao je od emocija. “Jesi sigurna?” pitao je, želeći da poveruje, ali nije mogao da veruje.
Devojčica je klimnula glavom i još jednom pogledala sliku. “Da. Malo govori. Samo crta. I svake noći plače. Zove nekoga.”
“Koga?” pitao je, srce mu je bilo u grlu.
“Tatu,” odgovorila je tiho, ali dovoljno jasno da Marko nije mogao da sakrije suze koje su mu se pojavile u očima.
U tom trenutku, nešto u njegovom srcu se pomerilo. Proveo je godinu dana u potrazi, uplašen da će izgubiti svog sina zauvek, a sada, pred njim je stajala devojčica koja mu je dala tračak nade. Marko je znao da je ovo tek početak. Početak nečega što je čekao celu godinu – povratak svoga sina.
