Sigmund Frojd, bez sumnje jedan od najznačajnijih mislilaca u istoriji ljudske misli, ostavio je neizbrisiv trag u načinu na koji razumemo um, emocije i ljudsku motivaciju. Kao otac psihoanalize, oblikovao je temelje moderne psihologije, ali i otvorio vrata diskusijama koje daleko nadilaze stručne krugove.
- Među njegovim najprovokativnijim tvrdnjama izdvojila se jedna rečenica koja i danas izaziva žive reakcije: „Prvi znak ljudske gluposti je potpuno odsustvo stida.“ Ova izjava, iako sažeta, otkriva duboko Frojdovo razumevanje unutrašnjih mehanizama ličnosti i društvene interakcije.
Za Frojda, stid nije bio samo emotivna reakcija, već jasan signal razvijene samosvesti. Ljudi koji su sposobni da osete nelagodnost u vezi sa svojim postupcima, pokazivali su – prema njegovom shvatanju – određeni nivo introspekcije, osećaj granica i sposobnost saosećanja. Nasuprot tome, osoba koja ne pokazuje ni trag stida, čak ni kada izazove sram u drugima, bila bi – u Frojdu svojstvenom maniru – prepoznata kao primer ograničene inteligencije. Takva osoba ne uči iz grešaka, ne prepoznaje sopstveni uticaj na druge, i često se ponaša destruktivno.
- Ova Frojdova misao dobija dodatnu težinu kada je stavimo u kontekst sličnih razmišljanja drugih velikih mislilaca. Albert Ajnštajn, na primer, često je govorio o beskonačnosti ljudske gluposti, a Fjodor Dostojevski je smatrao da glupi ljudi neretko postaju gramzivi i opasni. Književni velikani poput Getea i Edgara Alana Poa takođe su upozoravali na opasnosti koje proizlaze iz neznanja i pogrešnog tumačenja stvarnosti. U tom društvu, Frojdova tvrdnja ne zvuči kao uvreda, već kao ozbiljno upozorenje na društveno štetan potencijal nesvesnosti i emocionalne otupelosti.
U intervjuu za „Psihopolis Institut“, dr Zoran Milivojević, poznati psihoterapeut, objašnjava da osećanje stida ima svoju evolutivnu funkciju – ono nas upozorava kada prelazimo granice koje bi mogle ugroziti zajednicu. U tom svetlu, ljudi koji nemaju sposobnost da se postide nisu samo emocionalno nerazvijeni, već i potencijalno opasni za okolinu. Nedostatak stida često vodi u nemar, bezobzirnost i nesposobnost da se prepozna tuđa patnja.
Zato Frojdova misao, iako naizgled gruba, nosi snažnu poruku. Ne govori ona samo o gluposti kao intelektualnom deficitu, već i kao emotivnom i moralnom propustu. Jer, kad prestanemo da osećamo stid – prestajemo i da prepoznajemo granice koje čine suživot mogućim.
- I dok se društvo sve češće oslanja na površne kriterijume vrednovanja, Frojd nas poziva na dublju introspekciju. Njegova rečenica nije tu da omalovaži, već da nas opomene. Stid, koliko god bio neprijatan, pokazuje da nismo ravnodušni. A ravnodušnost, kao što nas istorija često uči, može biti mnogo opasnija od greške.
U tekstu koji je objavio NIN u analizi Frojdove filozofije u savremenom kontekstu, naglašava se da upravo ova njegova izjava zadobija novi značaj u digitalnom dobu, gde su ponašanja bez srama i samokontrole sve češća, posebno na društvenim mrežama. Autorka teksta ističe: „Frojd bi u današnjem društvu verovatno bio užasnut količinom samouverene gluposti bez trunke samoproučavanja.“
- Činjenica je da Frojdove misli i danas izazivaju žustru raspravu. Njegova rečenica o gluposti ne prestaje da kruži među psiholozima, edukatorima i filozofima, jer otvara vrata pitanju: Kako prepoznati istinsku inteligenciju? Da li je ona u znanju – ili u sposobnosti da se zastane, posrami i zapita?
Frojd nije tražio savršene ljude. Tražio je one koji su spremni da se suoče sa sobom – i da ih pri tom ne bude sram toga. A možda je upravo u tom stidu – i bila sva njegova nada za čovječanstvo.
