Razgovarajući o svojim najnovijim književnim delima, Vuk Drašković iskreno deli značajne trenutke koji su obeležili njegov život.Vuka Draškovića mnogi smatraju istaknutim srpskim piscem u životu, čak i od onih koji dele suprotna politička uverenja. Bez obzira da li piše novinske članke ili obimne romane, njegovo pisanje uvek izaziva snažne reakcije kod čitalaca. Njegovo najnovije delo, “Monah Hokaj”, nedavno je pušteno u prodaju, a očekuje se da će izazvati veliki odjek. U ekskluzivnom intervjuu za MONDO, Drašković, osim što je pisac, lider SPO-a, deli anegdote iz svog života koje su oblikovale njegov karakter. Intervju istražuje kako su određeni susreti i iskustva uticali na njega.
“Tokom mog školovanja u prvoj gimnaziji, bio sam odabran u grupu uzornih učenika s zadatkom da obrazuju one nepismene i vjerski zbunjene, one kojima je nedostajalo naučnog znanja. Planirao sam posetiti kuću prijatelja tog dana kako bih slušao Radio Ankaru, ali sam takođe smatrao da bi bilo dobro posetiti stariju ženu po imenu Baba Rabija, koja je imala više od 90 godina. Naša misija bila je ubediti je da je Zemlja okrugla, rotira se i da Bog ne postoji. Kada sam joj to saopštio, uzviknula je: ‘Neka sam prokleta, sine! Ko te uči takvim glupostima?'”Odgovorio sam da su nas roditelji stvorili, ali je ona istrajavala: “A ko ih je stvorio?” Rekao sam da su ih stvorili i njihovi roditelji, ali je ona nastavila istraživati poreklo čovečanstva. Pošto nisam bio siguran, nastavila mi je govoriti da je Adama i Evu stvorio Allah, svemogući Bog.Bitno je napomenuti da se ne veruje da Allah ima sina ili oca, već se veruje da je sveobuhvatan. Bilo je izazovno ubediti je u okrugli oblik i rotaciju Zemlje, što se na kraju pokazalo nemogućim. Čak sam i sam bio poljuljan njenim argumentima dok je pokazivala na stene iznad i polje ispod, tvrdeći da bi, da se Zemlja okreće, bilo suprotno. Međutim, kada sam se vratio iz srednje škole, priznao sam poraz baba Rabiji.Kada sam podelio s bakom ono što ste naučili u školi, u vezi s novostečenim saznanjem da Vuk Branković nije izdajica, njen odgovor je bio neočekivan – uzvratila je šamarom.Ponekad se događaji ponavljaju, bilo kao tragična ili komična farsa, ili oboje.
Opće je uvjerenje da je Vuk Branković bio izdajnik, no to je najveća neistina. Unatoč tome, ta neistina je prihvaćena od strane ljudi i utkana u epske priče i narodne pesme, poput gusala. Za obične ljude nije lako osporiti ovu neistinu.Danas se suočavam s izazovom objasniti svojim sugrađanima, ljudima s kojima delim rodno mesto, značenje njihovih veselih proslava i pesama. Na primer, kada pevaju “Veseli se srpski rode, nek se srpski barjak vijori od Prizrena do Rumije”, kako im objasniti vlastitu svest? Nije prošlo mnogo vremena otkako se zastava vijorila od Prizrena do Rumije, od Prizrena do Alpa, pa čak i od Prizrena do Soluna.Nekada je postojala velika zemlja koja je bila veća nego što je bilo koja Srbija ikada mogla biti. No, za njen pad uveliko je odgovoran današnji režim. Šta sada imamo? I dalje pevamo? Koja je tema naše pesme? Da li se radi o raspadu nekada velike nacije? Ili se radi o nedostatku transparentnosti koja predstavlja ovu naciju, bilo da se nalazi u Alpama ili u neposrednoj blizini Soluna? „
