U današnjem članku vam donosimo jednu zanimljivu priču koja, kako ističe „Blic“, pokazuje koliko srce jednog čoveka može biti dublje od svakog bunara i koliko se pravda ume vratiti onima koji daju i kad nemaju ništa. Bila je to sušna godina, takva da se zemlja raspucala pod nogama, kao da se i sama predala žarkom suncu.
- Sela su ostajala bez kapi vode, a jedan po jedan bunar tonuli su u suvu tamu. Jedini koji je i dalje davao hladnu, bistu vodu bio je onaj na imanju gazde Stojana — najimućnijeg čoveka u kraju. Njegovo bogatstvo bilo je veliko, ali srce mu je bilo tvrdo poput kamena. Vodu je prodavao kao da je zlato, a kapiju držao zaključanu, plašeći se da će neko doći i ukrasti ono što mu je bilo dragocenije od ljudskog života.
U Stojanovoj službi radio je Petar, mladić bez roditelja, uzeo ga gazda tobože „iz milostinje“, a zapravo kao ruke koje neće pitati i neće se buniti. Petar je radio od prvog svetla do prvog mraka, trpeći psovke, udarce i grube reči, ali iz nekog razloga u njemu je ostalo meko srce, uprkos surovosti oko njega.
Tog kobnog dana, dok se sunce lepilo za kožu i prašina dizala visoko, pred Stojanovu kapiju je zastao star putnik, iscrpljen od žege. Bio je to čovek koji je jedva stajao na nogama, sa bradom sijedom od godina i prljavštinom koja je govorila da je dugo lutao. Usne su mu bile ispucale, oči mutne od žeđi. Kucnuo je štapom o kapiju kao poslednjom snagom koju je imao.
„Domaćine,“ izustio je, „Bog ti pomogao. Daj kap vode putniku. Izdišem.“
- Ali Stojan, koji je sedeo u hladu sa vinom u ruci, niti je oklevao niti je pokazao trunku saosećanja. Počeo je da se cenkari sa čovekom koji je jedva disao, tražeći dukate za gutljaj vode. Kada je čuo da putnik nema ništa sem blagoslova, Stojan se grohotom smejao, podsmevajući se i Bogu i bedi pred sobom. Kako navodi „Kurir“, gazda je rekao da ne daje besplatno ni rođenom bratu, a kamoli strancu, te ga oterao kao pseto.
Petar je sve posmatrao u tišini, osećajući kako mu se steže duša. Putnik je teturao niz put, ostavljajući za sobom trag slabosti kao da će svakog časa pasti. Petar je znao — starac neće izdržati do sledećeg sela.
Kada je gazda otišao da dremne, Petar je doneo odluku koja mu je mogla doneti batine ili otkaz, možda i gore. Uzeo je glineni krčag, napunio ga do vrha najhladnijom vodom i poneo komad hleba i sira. Iskrao se na zadnja vrata i potrčao za putnikom koliko ga noge nose.
Stigao ga je taman na vreme — starac je već pao u travu, izgubljen od slabosti. Petar mu je prinio vodu, gledajući kako oživljava gutljaj po gutljaj. Putniku se povratila boja u licu, a kada je pojeo i sir, iznenada mu je glas postao jasniji, pogled oštriji, gotovo kraljevski dostojanstven. Zahvalio se Petru rečima koje su zvučale kao blagoslov i proročanstvo u isto vreme: „Tvoj gazda ima bunar pun vode, ali dušu suvu kao barut. A ti, Petre… nemaš ništa, a dao si sve.“
Potom je dodao nešto što Petar nije razumeo — da će sutra voda teći tamo gde treba. To su bile reči koje je mladić zapamtio, ali nije znao šta znače.
Noć je pala teška i vruća. A onda je svanula zora kakvu selo nikada nije videlo.
- Odjednom je zemlja zadrhtala. Nije to bio potres — bio je to topot dvanaest konja koji su vukli crnu kočiju ukrašenu zlatnim grbom. Oko nje je stajala straža u svečanim uniformama. Stojan, zatečen i polugo, istrčao je misleći da dolazi velika čast — možda kupovina njegovog imanja, možda unapređenje, možda prilika da se približi vlasti. Nije ni slutio da dolazi sud.
Vrata kočije su se otvorila i izašao je muškarac u raskošnom odelu, sa ordenjem na grudima, ali s istim onim očima koje je Petar video juče. Bio je to Knez — čovek koji se često prerušavao u prosjaka da vidi ko u njegovom narodu ima dušu, a ko samo imetak.
Stojan je gotovo pao na kolena, pokušavajući da se dodvori. Ali Knezu nije trebala ni njegova kuća, ni njegovo vino, ni njegova lažna poniznost.
„Juče sam ti tražio čašu vode,“ rekao je Knez. „I nisi mi je dao.“
U tim rečima bilo je kraj svake Stojanove nade.
Potom je pogledao Petra. Oči su mu omekšale. „A ti, mladiću, nisi znao ko sam, a dao si sve što si imao.“
Petar je zanemeo. Knez mu je prišao i rekao nešto što je promenilo njegov život: da od tog trena više neće biti ničiji sluga. Dodelio mu je imanje, konje i dukate — ne kao nagradu, već kao poverenje. Postavio ga je za nadzornika voda u kraju, dajući mu odgovornost koju je Petar jedini zaslužio.
- Kako navodi „Nova.rs“, kneževska odluka bila je primer da se moć koristi da se nagradi dobro, a kazni sebičnost. Stojanu je ostavio njegov bunar — jedinu stvar u koju je verovao. Ali legenda kaže da je iste večeri bunar presušio, povukavši vodu duboko pod zemlju, daleko od tvrdog srca. Novi izvor pojavio se baš na Petrovom imanju, kao da je sama priroda odlučila kome pripada dar života.
Voda teče tamo gde je srce meko. To je pouka koja je preživela više od same priče — i ponavlja se i danas kad god neko pita kako je jedan siromašni sluga postao gospodar zahvaljujući jednoj jedinoj čaši vode.
