U danasnjem ćlanku juedna emotivna priča koja se čita u jednom dahu….
- Gradska bolnica bila je labirint tišine, prepun mirisa hlorina i koraka koji su odzvanjali kao tuđi. Ana je hodala uskim hodnikom, stežući torbu uz sebe, kao da se u njoj nalazilo nešto više od papira sa hladnim medicinskim terminima. Iza tih vrata, na odeljenju intenzivne njege, ležao je njen muž Marko. Nekada čovek čija je prisutnost ispunjavala prostor, sada samo telo koje su držale mašine. Dugo ga je izbegavala, a sada, kada je smrt zakucala na vrata, nije bila sigurna ima li pravo da dođe.
Na klupi ispred odeljenja sedela je djevojčica. Mršava, u poderanoj jakni, sa očima koje su bile prevelike za njeno sitno lice. U rukama je držala plastičnu čašu, praznu, i zurila u pločice podova kao da traži neki skriveni znak. Ana ju je primetila tek kada se njihov pogled sudario, i u tom pogledu bilo je nečeg nelagodnog, suviše zrelog za jedno dete.
„Čekate nekoga?“ pitala je, samo da prekine tišinu.
„Svi nekoga čekamo,“ odgovorila je djevojčica tihim glasom, bez osmeha.
- Ana je sela kraj nje, iako nije želela razgovor. Pokušala je da izvadi iz torbe čokoladicu i pruži joj, ali djevojčica ju je samo spustila pored sebe, ne pomerivši pogled. A onda je rekla nešto što je Ani presjeklo dah: „Ako ga voliš, reci mu. Ne čekaj.“
Ana je ostala bez daha. Kako je mogla znati o kome govori? „Kako znaš…?“ počela je, ali djevojčica se samo osmehnula, onim neobjašnjivim osmehom koji se više očekuje od starca nego od djeteta. „Svi znamo,“ šapnula je.
- Kada je Ana ušla u sobu, Marko je ležao nepomičan. Aparati su mjerili dah i otkucaje koji su delovali krhko, kao da se svaki sledeći može izgubiti. Ana je stajala pored kreveta, ne usuđujući se da sedne. Njeno srce je bilo teže od svake reči koju je godinama zadržavala u sebi. Koliko puta je mogla da mu kaže da ga voli, a nije? Koliko puta je birala ćutanje?
Spustila je ruku na njegovu i prvi put posle mnogo godina osetila krhku vezu. „Marko,“ prošaptala je, boreći se sa suzama, „žao mi je. I… volim te.“
Isprva se činilo da nema odgovora. A onda je njegov prst, slab i jedva primetan, stisnuo njen dlan. Suza joj je kliznula niz obraz i pala na njegovu kožu. Bila je to poslednja potvrda, ili možda oproštaj.
Doktori su je kasnije zamolili da izađe. Kada je ponovo prošla hodnikom, klupa je bila prazna. Djevojčice više nije bilo.
Marko je preminuo nekoliko dana kasnije. Na sahrani je Ana izgledala hladno i dostojanstveno, kao što je uvek bila, ali u sebi je nosila jedinu istinu koju niko nije mogao znati: da je bar u poslednjem trenutku rekla ono što je ćutala čitav život.
- Meseci su prolazili, a ona se vraćala u bolnicu, ovog puta da volontira. Donosila je knjige, sokove i razgovarala s decom koja nisu imala nikoga. Nikada nije ponovo srela onu djevojčicu, ali svako dete na klupi podsećalo ju je na nju. Jednog dana, dok je izlazila, pronašla je zgužvani papir na istoj klupi. Bio je to crtež deteta: muškarac, žena i mala djevojčica sa krilima. Na dnu je stajalo nespretno napisano: „Uspjela si.“
Ana je pritisnula papir uz grudi i zaplakala, ali to nisu bile suze bola, već suze olakšanja. Shvatila je da djevojčica možda nikada nije bila stvarna. Možda je bila anđeo, možda njena savest, možda glas iznutra koji se pojavio tek kad je bilo krajnje vreme. Ali nije bilo važno. Važno je bilo da je čula ono što je morala.
Prvi put posle mnogo godina, Ana je osećala da je živa….
