Iako se često misli da je u pitanju samo običan umor koji nestaje nakon dobrog sna, hronični umor zapravo je ozbiljno zdravstveno stanje koje mnogi i dalje potcenjuju. Ovaj sindrom ne podrazumeva tek privremenu iscrpljenost, već stanje koje traje duže od šest meseci i koje može u potpunosti promeniti svakodnevni život obolelih.
- Ljudi koji se suočavaju sa ovim problemom često prijavljuju nagle padove energije, teškoće u koncentraciji, bolove u mišićima i nesanicu. Uprkos svemu, okolina često ne razume kroz šta prolaze, pa se mnogi bore i sa stigmatizacijom i nerazumevanjem.
Jedan od onih koji je javno ukazao na ozbiljnost problema jeste prof. dr Branislav Milovanović, kardiolog sa Instituta za kardiovaskularne bolesti “Dedinje”. U razgovoru u okviru podcasta „Zdravo sa Ivanom“ istakao je da sindrom hroničnog umora nije nikakva novost, ali da je tek posle epidemije kovida dobio više pažnje. On je objasnio da bolest ima jasno definisane kriterijume i simptome, iako su oni često prikriveni ili se prepliću sa drugim stanjima. Upravo ta nespecifičnost čini dijagnostiku izuzetno složenom.
- Profesor Milovanović je detaljno nabrojao glavne odlike sindroma. Najpre, prisutan je umor koji traje više od šest meseci, a zatim i pad energije koji se ne javlja odmah, već tek nakon fizičkog napora, često dva do tri dana kasnije. Pacijenti se suočavaju i sa poremećajima sna – neki spavaju previše, drugi premalo, a gotovo svi se bude umorni kao da nisu ni odmarali. Tu su i problemi sa pamćenjem, koncentracijom i osećajem mentalne „magle“, što dodatno otežava funkcionisanje. Kod mnogih se javljaju i poremećaji svesti, nestabilnost pri ustajanju i ubrzan rad srca. Sve to stvara sliku bolesti koja iscrpljuje i telo i um.
Lečenje, kako kaže profesor, postoji, ali ključna stvar je na vreme prepoznati simptome i javiti se lekaru. Postoje protokoli i načini da se stanje ublaži, ali ignorisanje ili pogrešno tumačenje simptoma samo produžava patnju obolelih. Statistički podaci pokazuju da žene obolevaju češće, naročito u dobi između 30. i 50. godine. Međutim, sve češće se beleže i slučajevi kod mlađih ljudi. Stručnjaci ukazuju da sindrom može biti povezan sa virusnim infekcijama, stresom ili poremećajem imunološkog sistema, dok drugi ističu da moderni način života – stalna izloženost stresu, brza i loša ishrana, manjak fizičke aktivnosti – dodatno doprinose njegovom razvoju.
Poseban izazov u poslednjih nekoliko godina donela je pandemija. Postkovid sindrom često uključuje iste ili slične simptome kao i hronični umor, što dijagnostiku čini još komplikovanijom. Lekari se susreću sa pacijentima kod kojih nije lako razlikovati da li se radi o posledicama virusa ili o hroničnom sindromu. Simptomi poput glavobolje, bolova u mišićima, depresije, anksioznosti, poremećaja sna i problema sa koncentracijom u velikoj meri se preklapaju. Najveća poteškoća je u tome što ne postoji jedan specifičan test koji bi nedvosmisleno potvrdio dijagnozu.
- U javnosti se neretko postavlja pitanje koliko je ovaj sindrom zapravo čest. Profesor Milovanović naglašava da nije reč o retkoj bolesti, naprotiv. Veći broj pacijenata nego što se misli bori se sa ovim stanjem, ali mnogi nikada ne dobiju zvaničnu dijagnozu. Oni lutaju od jednog do drugog lekara, obavljaju niz analiza i pregleda, a da na kraju ne dobiju jasan odgovor. Tek nakon pandemije, kada su se simptomi kod velikog broja ljudi pojavili gotovo istovremeno, medicinska zajednica počela je ozbiljnije da se bavi hroničnim umorom.
Simptomi postkovid sindroma gotovo su identični. Ljudi osećaju snažnu iscrpljenost posle minimalne fizičke aktivnosti, pate od kratkoće daha, glavobolja i bolova u mišićima i zglobovima. U velikom broju slučajeva javljaju se i gubitak čula mirisa i ukusa, uporan kašalj, bol u grudima, pa čak i anksioznost ili depresija. Posebno su ugroženi stariji, žene, osobe sa hroničnim oboljenjima, kao i oni koji su imali težu kliničku sliku kovida.
U domaćim medijima, poput „Politike“, više puta je isticano da hronični umor nije samo posledica fizičkog stanja, već i društvenog pritiska. Prema njihovim analizama, sve veći broj ljudi u Srbiji se suočava sa konstantnim osećajem iscrpljenosti usled ubrzanog ritma života, rada u smenama i nedostatka vremena za odmor. Time se dodatno potvrđuje stav stručnjaka da bolest nije retkost, već realnost savremenog društva koja se ne sme ignorisati.
I portal „Blic zdravlje“ navodi da je broj pacijenata sa ovim problemom u poslednjih pet godina porastao, a posebno nakon pandemije. Lekari u domovima zdravlja širom zemlje prijavljuju veći priliv ljudi sa simptomima koji ukazuju na hronični umor, ali i sa strahovima da je u pitanju nešto ozbiljnije. Ono što se često previđa jeste da sindrom može ozbiljno narušiti kvalitet života, a ne samo izazvati fizičku iscrpljenost.
- Pored toga, prema istraživanju koje je objavio RTS u svojoj emisiji „Oko magazin“, primećeno je da mnogi oboleli od hroničnog umora nemaju adekvatnu podršku ni na radnom mestu ni u porodici. Nerazumevanje okoline dovodi do dodatnog stresa, što pogoršava stanje. Stručnjaci smatraju da bi o ovoj temi trebalo govoriti otvorenije kako bi se smanjila stigma i kako bi oboleli dobili podršku koja im je neophodna.
Iako medicina još uvek nema konačne odgovore na sve mehanizme nastanka sindroma, jasno je da je reč o bolesti koja utiče na fizičko i psihičko zdravlje. Najveći izazov ostaje prepoznavanje i pravovremeno reagovanje. Što se ranije pacijent javi lekaru i počne sa odgovarajućim tretmanom, to su šanse za poboljšanje kvaliteta života veće. Edukacija i informisanje šire javnosti od suštinskog su značaja kako bi ljudi razumeli da hronični umor nije lenjost, već stanje koje zahteva medicinsku pažnju.
- U današnjem društvu, gde je stalna jurnjava postala norma, a vreme za odmor luksuz, ovakvi problemi dobijaju još više na težini. Oni koji su pogođeni ovom bolešću često se bore ne samo sa sopstvenim telom, već i sa nerazumevanjem okoline. Zbog toga je potrebno da i zdravstvene ustanove i društvo u celini pruže veću podršku onima koji se suočavaju sa ovim izazovom. Hronični umor nije prolazna slabost – to je stanje koje može dotaknuti svakoga i koje zahteva ozbiljan pristup
