Velika Gospojina je jedan od onih praznika koji se u našem narodu ne doživljava samo kao dan u kalendaru, već kao trenutak duboke duhovne i porodične povezanosti. Obeležava se 28. avgusta i poznata je i pod imenom Uspenje Presvete Bogorodice, dan kada se Majka Božija, Devica Marija, po predanju, preselila iz ovozemaljskog života u večnost i bila uzneta u Carstvo nebesko.
- Ovaj događaj ne posmatra se kao smrt, već kao ponovni susret majke i sina, trenutak nade i utehe.Marija, majka Isusova, u hrišćanstvu se smatra najvećom sveticom. Iako Novi Zavet nakon Hristovog vaskrsnuća više ne govori o njenom životu, predanja prenose da je živela u Jerusalimu, gde je svoje poslednje dane provodila u molitvi, često posećujući sveta mesta koja su je podsećala na Hristova dela. Veruje se da je njen odlazak bio miran, „kao san“, a da su apostoli, nošeni čudesnom silom, stigli da se oproste od nje. Sam Hristos, prema predanju, sišao je da primi njenu dušu, a tri dana kasnije i telo joj je uzneseno na nebo.
Kovčeg sa njenim moštima prenesen je u Getsimanski vrt, u grobnicu njenih roditelja Joakima i Ane. Put povorke, kako legenda kaže, pratio je blag miris, a čudesni događaji poput isceljenja sveštenika Jefonija, koji je pokušao da omete prenos, samo su pojačali veru naroda. Bogorodičin grob danas se nalazi u crkvi u Getsimaniji, u podnožju Maslinske gore u Jerusalimu, i predstavlja jedno od najvećih hrišćanskih svetilišta.
- Praznik Uspenja kao crkveni dan ustanovljen je još u 6. veku, za vreme cara Mavrikija, a najstarija svedočanstva o njegovom obeležavanju potiču iz 7. stoleća. U pravoslavnoj tradiciji, kao i u srpskom narodu, on zauzima posebno mesto. Srpska pravoslavna crkva (SPC) redovno ističe da je Bogorodica zaštitnica žena, majki i bolesnih, te da se vernici njoj obraćaju kada im je najpotrebnija uteha. U mnogim selima i gradovima i danas postoji običaj da se bolesnici na Veliku Gospojinu vode do izvora lekovite vode, verujući da će tako pronaći isceljenje.
U narodnoj tradiciji posebno mesto zauzima bosiljak, biljka koju narod naziva božjom. Na ovaj praznik on se stavlja u jelo i piće, koristi u molitvama i kao zaštita doma. Takođe, period između Velike i Male Gospojine (21. septembra) naziva se međudnevnica, i smatra se da tada biljke imaju najveću lekovitost. Eparhija bačka u svojim objavama ističe da se u tim danima skuplja lekovito bilje i plodovi, jer su tada najblagosloveniji i najkorisniji. Upravo ti običaji pokazuju koliko je vera utkala prirodu i svakodnevni život u duhovnu sliku naroda.
Običaji na Veliku Gospojinu su strogi i jasni. Kao crveno slovo, to je dan kada se ne obavljaju kućni poslovi – ne pere se veš, ne šije, ne veze i ne uzima se igla u ruke. To je dan odmora i molitve. Domaćice obično pripremaju svež hleb i jela sa bosiljkom, a vernici pale sveće i odlaze u crkve. Stariji se sećaju običaja iz detinjstva i prenose ih mlađima, kako bi tradicija ostala živa. Kulturne ustanove, poput Narodnog muzeja Srbije, više puta su naglašavale značaj fresaka i ikona posvećenih Uspenju, ističući umetničku i duhovnu vrednost manastira Studenice i Sopoćana, gde se čuvaju najlepši prikazi ovog praznika.
- Poseban značaj praznik ima i zbog toga što označava kraj Gospojinskog posta. Nakon dana uzdržanja i molitve, porodice se okupljaju oko posne trpeze. Uveče dolazi trenutak olakšanja i radosti, kada se oseća duhovno i telesno osveženje. Završetak posta mnogi doživljavaju kao prekretnicu – ulazak u novu životnu snagu i mir. U narodnom predanju, ovaj period često se naziva „prekretnicom leta“, jer priroda tada polako prelazi ka jeseni, a ljudi sabiraju snagu za predstojeće mesece.
Osim duhovne dimenzije, Velika Gospojina ima i društveni karakter. Širom Srbije organizuju se vašari i sabori, gde se ljudi okupljaju u veselju, igri i muzici. To su trenuci kada sela i gradovi oživljavaju posebnim duhom zajedništva. Posebno je poznat sabor u Novom Bečeju, jedan od najvećih u zemlji, o kojem redovno izveštavaju domaći mediji. Novosti i RTS u svojim reportažama često naglašavaju da vašari nisu samo zabava, već i način da se očuva tradicija i zajednički duh naroda.
Koliko je praznik važan svedoče i veliki manastiri posvećeni Bogorodici. Studenica, zadužbina Stefana Nemanje, posvećena je upravo Uspenju Presvete Bogorodice, a freska u Sopoćanima koja prikazuje njen spokojni odlazak smatra se vrhuncem srpske srednjovekovne umetnosti. Te svetinje nisu samo mesta molitve, već i svedočanstvo istorije, umetnosti i identiteta naroda.
- Za jedne je Velika Gospojina dan kada se završava post, za druge prilika da zapale sveću u crkvi, a za mnoge trenutak da se okupe sa porodicom i prisete starih običaja. Ali za sve zajedno, to je praznik koji nosi poruku nade, ljubavi i zajedništva. On podseća da smrt nije kraj, već prelazak u večni život, i da je snaga molitve i vere uvek prisutna u životima vernika.
Velika Gospojina, kao spoj duhovnog i narodnog, i dalje zauzima posebno mesto u srcima ljudi. Njena poruka, sačuvana kroz vekove, i danas odjekuje istim žarom – da u svakom vremenu postoji uteha, da je porodica temelj života i da vera pruža snagu da se prevaziđu svi izazovi. Zato ovaj praznik, vekovima slavljan, ostaje živ i snažan, kao dan koji spaja prošlost i sadašnjost, veru i tradiciju, i koji narod okuplja u zajedništvu i ljubavi.
