U današnjem članku vam donosimo jednu zanimljivu i poučnu priču o djevojčici koja koja se bori sa siromaštvom.
Amara je stajala u hodniku prodavnice, nježna i krhka, s bebom u naručju i kartonom mleka u ruci. Njena majica bila je izbledela i pocepana, a cipele različite, što je jasno govorilo da je noć provela na ulici.
- Oko nje su prolaznici okretali glave, neki su šaptali, dok su drugi samo sklanjali pogled, nelagodno gledajući njeno siromaštvo.„Ne kradem,“ izgovorila je tiho, ali odlučno, „samo… obećavam da ću platiti kad porastem.“
Kasirka je skrenula pogled i prekrižila ruke. „Devojčice, to tako ne ide. Ili platiš ili ostaviš,“ odgovorila je hladno.
Beba je počela plakati – prvo tiho, a zatim glasnije, privlačeći pažnju svih u redu. Amara je čvrsto držala bebu, kao da joj je to jedina sigurnost. U tom trenutku, neko je stao pored nje – čovek u sivom odelu, sa ozbiljnim pogledom, a svi su primetili njegov autoritet. Bio je to Richard Hale, milijarder i vlasnik lanca marketa, koji je slučajno obilazio svoju prodavnicu.
- Zaustavio se pored nje, sagnuo se na kolena i pogledao je u oči. „Zašto ne odeš kući i ne zamoliš roditelje za novac?“ upitao je blagim, ali ozbiljnim tonom.
Amara je stisnula bebu još jače, a onda je tiho, gotovo nečujno, rekla rečenicu koja je promenila sve:
„Nemam roditelje.“
Prodavnica je utihnula. Zvuk skenera na kasi, šum kese – sve je nestalo. Richard je osetio kako mu se steže grlo. Video je mnoge oblike siromaštva, ali način na koji je devojčica izgovorila te reči – kao da je to nešto što je već davno prihvatila – pogodio ga je pravo u srce.
„Gde živiš?“ pitao je tiho.
„Tamo,“ pokazala je rukom prema autobuskoj stanici. „Kad pada kiša, sedimo ispod nadstrešnice. Kad je hladno, spavamo na klupi. Ja pazim na njega da ne plače, da nas ne oteraju.“
Neko u redu je uzdahnuo. Starija žena obrisala je oči. Kasirka je sramno spustila pogled. Richard je ostao na kolenima, gledajući u sitne ruke koje su grčevito držale bebu.
„Samo želiš mleko?“ upitao je.
„Mleko i… ako može… hleb. Ali platiću kad porastem, kunem se.“
Richard je polako ustao i, bez reči, pružio ruku ka kasi. „Spakujte joj sve što joj treba. I ne samo to – napunite joj kolica hranom, odećom, ćebadima.“
„Gospodine Hale…“ kasirka je zbunjeno odgovorila, ali on je samo klimnuo glavom.
„Na moj račun.“
Amara je pokušala da odbije. „Ne mogu da primim…“
„Nemaš šta da odbijaš, mala. Ovo nije milostinja. Ovo je prilika. A ja verujem u tebe,“ rekao je s toplim osmehom.
Njene oči su se napunile suzama. Ljudi su počeli da se pomeraju, neki su tiho tapšali. Čovek iz obezbeđenja, koji je već bio krenuo da je izbaci, sada je nosio pakete do kase.
Nakon što su napunili dve pune kese hrane i dečjih potrepština, Richard je sagnuo glavu i upitao: „Imaš li gde da odeš večeras?“
Amara je klimnula. „Ima park gde noću niko ne dolazi.“
Richard je zadrhtao. „Ne, mala. Večeras ideš sa mnom.“
Kasirka i kupci su se pogledali, neki zapanjeni, drugi dirnuti. Richard je pozvao svog vozača i organizovao da devojčicu i bebu odvezu u hotel gde je odseo. Tamo ih je dočekala soba sa toplim krevetima, kupatilom i večerom koja je mirisala na sve ono što Amara nije okusila godinama.
Dok je beba spavala u krevecu, Amara je sedila na ivici kreveta i šapnula: „Zašto mi pomažete?“
Richard se naslonio na fotelju i odgovorio: „Jer sam i ja bio gladan kao ti. I jer neko meni nepoznat jednom nije okrenuo glavu. Sad je moj red da učinim isto.“
Te noći, Amara je prvi put zaspala bez straha. Sutradan, Richard je kontaktirao socijalne službe i platio advokata koji je pokrenuo proces starateljstva. Nije želeo da se devojčica i beba izgube u sistemu – želeo je da im da šansu za bolji život.
Meseci su prolazili. Amara je išla u školu, mala ali uporna, a svaki dan učila uz pomoć privatnog učitelja kojeg je Richard angažovao. Beba je rasla zdravo i veselo, a Richard je često dolazio da ih vidi, donoseći knjige i igračke.
Na kraju školske godine, Amara je stajala na bini, primajući nagradu za najuporniju učenicu. Richard je sedeo u prvom redu, a oči su mu bile pune suza. Kada su je pozvali da kaže nekoliko reči, Amara se okrenula ka publici i rekla:
„Ja sam mislila da sam sama na svetu. Ali sada znam – ponekad se pojavi neko ko ti pokaže da ipak vrediš. Gospodin Hale me naučio da ne moram da čekam da porastem da bih vratila dug – već da učim, da radim i da jednog dana pomognem nekome kao što je on pomogao meni.“
Publika je ustala na noge. Richard je osetio kako mu srce raste, ali ovoga puta nije bilo bola – bio je ponosan. Na izlazu iz sale, Amara ga je uhvatila za ruku i tiho rekla: „Jednog dana, biću dovoljno velika da ti sve vratim. A do tada, obećavam – biću najbolja verzija sebe.“
Richard je samo klimnuo i šapnuo: „Već jesi, Amara. Već jesi.“
