Briga o starim i bolesnim ljudima često nosi sa sobom ne samo fizički napor, već i emocionalnu težinu. Mnogima, posebno onima koji su zaboravljeni od svoje porodice, ovakva pažnja može biti jedina svetla tačka u njihovim životima. Tako je bilo i sa starcem iz mog komšiluka, o kojem sam se brinula tokom poslednje tri godine njegovog života.
- On je bio star i bolestan, a dani su mu se svodili na tišinu, bolove i samoću. Njegova deca – tri sina i dve kćerke – retko su ga obilazila i još ređe spominjala. Bio je jasno zapostavljen od onih koji su trebali biti najbliži i najposvećeniji. Ovaj starac, koji je ceo svoj život posvetio porodici, ostao je zanemaren upravo od svoje porodice. I dok su se svi oko njega bavili svojim životima, ja sam bila tu da mu pružim potrebnu pažnju i pomoć, iako to nije bio nimalo lak zadatak.
Po selu su se, naravno, počele širiti glasine o meni. Pričali su da se brinem o starcu iz selfishnih razloga – zbog njegove penzije, imanja, i da možda imam skrivene namere. Neki su otišli i dalje, insinuirajući da “radim nečasne stvari” u zamenu za novac. Iako su me ove glasine povređivale, nisam im pridavala mnogo pažnje. Starčeve oči, koje su sijale zahvalnošću kad bih mu donela omiljenu supu ili pročitala novine, bile su za mene dovoljna nagrada i dokaz da činim pravu stvar.
- Nakon što je preminuo, nisam bila spremna za to koliko će me pogoditi njegov gubitak. On je postao deo mog svakodnevnog života, neko o kome sam brinula i čije sam priče slušala. Smrt je ostavila prazninu, ali ona nije trajala dugo. Ubrzo su svi članovi njegove porodice počeli dolaziti, u želji da preuzmu deo imanja. Bilo je tu sinova, kćerki, zetova i snaja, i svi su se „borili“ oko nasledstva. Svako je imao svoju verziju onoga što je trebalo da dobije, dok sam ja, sve vreme, pokušavala da se ne mešam u njihove rasprave.
Kada je došao trenutak otvaranja testamenta, svi su bili ubeđeni da će imanje biti podeljeno među njima, ali starac je imao potpuno drugačije planove. Iznosio je svoju volju: svoju kuću, vikendicu, zemlju, šume, pa čak i novac – sve to ostavio je meni. Bilo je to pravo iznenađenje za sve prisutne, a notar je pročitao njegove reči u kojima je mene zamolio da polovinu novca doniram humanitarnim organizacijama, kako ja to budem smatrala najprikladnijim. Osećala sam se šokirano, ali i duboko dirnuto, jer nisam mogla da verujem da mi je poverio svoju imovinu.
- Njegova deca su, naravno, reagovala vrlo burno. Sinovi su prijetili tužbama, kćerke su bile ljute i uplakane, a unuci su čak počeli da psuju. Optuživali su me za manipulaciju, ali kako mi je notar objasnio, šanse da testament bude poništen bile su minimalne jer je sve bilo urađeno u skladu sa zakonom. Njegova volja je bila jasna, a moj zadatak je bio da je poštujem.
Osećala sam se srećno, ali ne zbog imovine, već zbog osećaja pravde. Godine pažnje i brige su mi pokazale da dobra dela ipak nisu uvek uzaludna. Da nisam nasleđivala ništa, bila bih zadovoljna, jer sam znala da sam učinila ispravnu stvar. Sada, kada imam ovu odgovornost, planiram da doniram deo novca onima kojima je najpotrebnije, u skladu sa njegovom željom.
- Najveće zadovoljstvo koje imam u ovom trenutku je pomisao da deca, koja ga nisu obilazila i nisu brinula o njemu, sada neće dobiti ništa. Njihovo zanemarivanje dok je bio živ sada im se vratilo. Da mi je preostalo samo da celu imovinu podelim u humanitarne svrhe, ni tada ne bih žalila, jer ono što mi je ostalo u srcu daleko je vrednije od bilo kakve materijalne imovine.
Ovaj iskustvo me naučilo da, iako možda život nije uvek pravedan, karma ipak ima svoje načine da uravnoteži stvari. Na kraju, čini se da je dobrota i dalje najvažnija.
