Tema današnjeg članka bavi se nečim što je teško i emotivno za svakog misterijom nestanka voljene osobe i neobjašnjivim događajima koji nas podsećaju na prošlost.
Ova priča govori o jednoj ženi koja je godinama tragala za svojim bratom, koji je nestao pre 13 godina. Nakon toliko vremena, svi su izgubili nadu, a onda se desio trenutak koji će zauvek ostati u njenom sećanju.
Preko godina, sećanje na brata ostalo je duboko urezano u njenoj duši. Niko nije mogao da je uteši, ni ona sama, jer je svaki dan bez njega bio poput trenutka u kojem je prošlost i budućnost spajala tuga i neizvesnost. Svi su prestali da veruju da bi mogla da se dogodi bilo kakva čuda, jer nestanci su uvek ostajali samo misterija, iz koje nije bilo izlaza.
Međutim, jedno večer, dok je stajala na benzinskoj pumpi, život je odlučio da je iznenadi. Tamo, u tom trenutku, prošao je muškarac sa jaknom koja je podsećala na onu koju je njen brat nosio kada je nestao. Bilo je to isto ono prepoznatljivo oštećenje na rukavu, izlizana zakrpa, koja je bila toliko karakteristična za njegovu jaknu. Taj trenutak nije mogao da bude slučajan. Telo joj je zadrhtalo, srce je počelo da kuca brže, a emocije su je potpuno preplavile. Pokušala je da sabere misli, ali nije mogla da odoli. Pozvala je ime svog brata, nadajući se da će, možda, barem trenutak da oseti da je blizu.
- Tada se desilo nešto neočekivano. Muškarac se okrenuo prema njoj, a lice mu je bilo potpuno bledo. Izgledao je iznenađeno, ali nije rekao ni reč. Samo je stajao, kao da je pokušao da shvati šta se dešava. U tom trenutku, telefon je zazvonio, a na ekranu se pojavila poruka od njene majke. Poruka nije bila kao bilo koja druga. „Nadam se da si dobro. Ja sam upravo imala ružan san o tebi. Nestala si i ti kao tvoj brat. Molim te, sada dođi brzo kući.“ Niti je bilo objašnjenja, niti je bilo prostora za sumnju. Majka joj nikada ne šalje poruke bez razloga, a naročito ne o svojim snovima.
U tom trenutku, kao da su se svi elementi u njenom životu spojili u jednu jedinstvenu kockicu. Majka je imala san, koji je, verovatno, bio znak. Na trenutak je zadrhtala, osećajući se kao da je sve što se dešava mnogo više od slučajnosti. Sve je delovalo kao znak, ali nije imala snage da to priznaje. Osećala je kako je nadu iz prošlih godina iznova obuzela pomisao da je brat možda negde blizu. Ali, onda je istog trenutka donela odluku. Vratila se na istu benzinsku pumpu, nadajući se da će ga ponovo videti, da će ga ponovo sresti, da će joj možda odgovoriti na poziv, na njenu želju da ga pronađe.
Međutim, nije bilo nikog. Iako je bila sigurna da je on tamo, ni tog puta nije bilo nikakvog traga od njega. Osim što je osećala tugu, imala je još jedan osećaj koji nije mogla da odbaci. Strah. Strah da nešto nije u redu. Strah da se nešto strašno dogodilo, nešto što nije mogla da objasni, ali što je duboko u sebi znala. Pokušala je da ne kaže ništa svojoj majci, da je ne uplaši, jer je znala koliko bi to bilo teško za nju. Ipak, u njenom srcu nije bilo mira.
Nakon tih trenutaka, nije mogla da prestane da misli na svog brata. Zamišljala ga je kako bi sada mogao da izgleda, da li bi se promenio, da li bi ga još uvek mogla prepoznati. Sve te misli bile su praćene istim pitanjem: da li je još uvek tu, negde, ili je već prekasno da se ponovo sretnu? Osećala je da je nešto strašno sa njim, ali nije imala nikakve konkretne dokaze. Osećanje koje je nosila bilo je samo njeno, možda čak i nešto dublje, nešto što je mogla osetiti samo ona, jer je bila njegova sestra.
Ali ona je još uvek verovala da negde, na nekom mestu, u nekom vremenu, postoji šansa. Onda je shvatila: ponekad život i sudbina donose neočekivane trenutke, kada se prošlost vraća u sadašnjost, a s njom dolazi novi krug nade. Nada koja nikada ne umire. Kroz sve te godine, kroz sav bol, tugu i gubitak, ona je znala da je ljubav prema njemu nikada neće napustiti. A dokle god postoji nada, ništa nije nemoguće
