U jednom malom mestu u Bosni nekada davno postojala je ljubav o kojoj su svi pričali. Ljubav između nje i Edina snažna, iskrena, mladalačka. Ljudi su govorili da su „najlepši par u Jugoslaviji“. Gde god da su se pojavili, širio se osećaj da su stvoreni jedno za drugo. Njihova bliskost, smeh i nežnost bili su primer ljubavi kakvu mnogi ne dožive ni za ceo život.
- Zajedno su prošli detinjstvo i srednjoškolske dane, zajedno su sanjali o budućnosti, o braku, o deci. Govorili su o svemu što će biti kad odrastu, kad se venčaju, kad im svet bude pod nogama. Međutim, sudbina je imala druge planove. Kada je rat izbio, njihova priča je prekinuta na najbrutalniji način.
Edin je otišao na front. Ona, uplašena i pod pritiskom roditelja, napustila je Bosnu i otišla u Srbiju, ne stigavši ni da mu kaže zbogom. Nije znala ni da li je živ. Svaka mogućnost kontakta nestala je kao da je preko noći iščupan deo duše.
- U Srbiji je pokušala da pronađe mir, da izgradi život iznova. Udala se za dobrog čoveka, dobila decu, preselila se u Kragujevac, ali nešto je uvek nedostajalo. Srce joj nikada nije u potpunosti ozdravilo. Iako je promenila prezime, i dalje je čuvala uspomene – sliku njih dvoje, njega u sakou koji mu je sama sašila, sebe sa osmehom koji je tada dolazio iz duše.
Nakon 35 godina, jedno popodne koje je izgledalo kao i svako drugo, promenilo je sve. Muž je tiho ušao u kuhinju i rekao:
– “Traži te neki čovek… Kaže da nema ruku… i da te dugo traži.”
U tom trenutku, znala je. Srce joj je poskočilo i zastalo u isti mah. Nije morala da čuje ime – bila je sigurna da je to Edin. Suze su same krenule, a reči nije bilo. Samo pogled. I priznanje: „To je čovek kojeg sam volela pre rata. Mislila sam da je mrtav.“
Njen suprug je samo klimnuo glavom, ćutke razumevajući više nego što su reči mogle da kažu.
- Edin je, kako je kasnije ispričao, preživeo rat, ali je u borbi izgubio ruku. Bio je teško ranjen, ležao po bolnicama, kasnije se preselio u Nemačku, gde je radio koliko je mogao. Godinama je pokušavao da je pronađe. Međutim, pod novim prezimenom, ona je za njega bila izgubljena. Sve dok nije sreo zajedničku školsku drugaricu, koja mu je rekla: „U Kragujevcu je. Udala se. Živa je.“
Bez garancije da će ga želeti videti, bez ikakve sigurnosti – došao je. Stajao je ispred njene kapije, istog pogleda kao nekad, ali sada s više bora, bez jedne ruke i sa srcem punim sećanja.
– “Nisam želeo da umrem, a da te još jednom ne vidim”, rekao je.
Zagrljaj nije bio potreban da bi se sve razumelo. Tišina između njih govorila je više od svega. Sedeli su dugo, bez optužbi, bez pitanja. Nije bilo važno što imaju različite živote, što su ih godine promenile. Važno je bilo da su tu, da se gledaju, da dišu isti vazduh još jednom.
- Ona sada ima porodicu, unuke, život ispunjen svakodnevnim obavezama. On je sam. Ponekad se čuju, razmene pismo ili staru fotografiju. Ništa više od toga. Ne žele da povrede druge. Ne traže drugo vreme – svesni su da ono pripada prošlosti.Ali u njenom srcu jedno je ostalo nepromenjeno – nikada nije volela nikoga kao Edina. Niko je nikada nije gledao tim istim pogledom – punim poštovanja, nežnosti i tihe tuge.
Ponekad, kada ostane sama, nasmeje se. Ne zbog tuge, već zbog zahvalnosti. Jer neke ljubavi, iako ih život ne održi, nikada ne umiru. One ostaju da podsete da smo jednom bili voljeni istinski, duboko, zauvek.
