Zorana Pavić, ime koje nosi vedrinu, osmijeh i ljubav prema muzici, stekla je popularnost početkom 1990-ih kada se, kao dvadesetčetvorogodišnjakinja, pridružila muzičkom sastavu “Frenki”. Bio je to početak jedne sjajne karijere.
- Njena energija i upečatljiv glas brzo su je izdvojili iz mase, a nakon uspeha sa grupom, započela je solo karijeru koja je dodatno učvrstila njen status na domaćoj pop sceni.Njena pojava u javnosti uvek je zračila pozitivnošću i dostojanstvom, i upravo zato publika je nije volela samo zbog muzike, već i zbog ličnosti. Zorana nikada nije jurila senzaciju, niti je tražila pažnju po svaku cenu. Uvek je ostajala suptilno prisutna, dosledna sebi i svom senzibilitetu. Ipak, u poslednje vreme, njen medijski angažman je znatno smanjen. Nema je često na ekranima, ne istupa previše, ali i dalje ostaje omiljena među onima koji su odrasli uz njenu muziku.
Poznata po svojoj diskretnosti, Zorana retko govori o privatnom životu. Malo se zna o njenoj svakodnevici, a ono što se povremeno otkrije, čini se kao da je pušteno s merom i odmerenom dozom poverenja prema publici. Jedna od retkih prilika kada je publika imala uvid u njen dom bila je tokom učešća u emisiji „Dođi na večeru“, u kojoj su poznate ličnosti pripremale obroke jedni za druge. Tada su gledaoci imali priliku da osete deo njene intime – prostora koji je s pažnjom uređen, skladan i topao.
- Njen stan odiše urednošću i prirodnim tonovima, posebno u kuhinji i trpezariji, što odražava ukus osobe koja ceni harmoniju i mir. Sve je delovalo promišljeno, kao da svaki detalj ima svoju priču. Iako se možda oslonila na pomoć dizajnera, jasno je da je krajnji rezultat plod lične estetike i unutrašnje smirenosti. Ovakva pažnja prema prostoru samo je još jedan od pokazatelja njene suštinske usmerenosti ka unutrašnjoj ravnoteži.
U paralelnoj, duboko drugačijoj priči, koja dolazi iz planinskih krajeva Balkana, životi dviju sestara, Danice i Ljubice, oslikavaju realnost u kojoj žene često ostaju u senci. Odrasle u porodici gde se znalo – sin je naslednik, a kćeri su tu da pomažu – one su, uprkos patrijarhalnim normama, ostale uz svoje roditelje do poslednjeg daha.
- Njihov brat Momčilo otišao je u inostranstvo, ne obazirući se na prošlost koju ostavlja. Kada su roditelji pali na postelju, sestre su bile te koje su ih negovale, ćutke i bez očekivanja. Nisu ni stigle da mu jave za majčinu smrt, jer su slutile tišinu s druge strane telefonske žice. Kada se konačno pojavio, bilo je to ne zbog tuge, već zbog nasledstva. Hladno je rekao: „Ovo je sve moje. Ja sam sin.“
Sud mu je poverovao. Papiri, svedoci, sistem – sve je bilo na njegovoj strani. Danica i Ljubica nisu se borile. Ne zato što nisu imale pravo, već zato što su odlučile da ne traže potvrdu svoje vrednosti u institucijama koje ne razumeju ćutanje, požrtvovanje i ljubav. Ostavile su sve – kuću, imanje, ali ne i dostojanstvo.
- Njihova patnja nije bila za izgubljenim stvarima, već za bratom kojeg više nisu mogle da prepoznaju. Njegovo lice im više nije pripadalo. Ali njihova snaga ležala je u miru koji su izgradile same – u svojoj tišini, u sećanju na majčin dodir, u očevom pogledu, u svakom danu kada su bile tamo kad je bilo najpotrebnije.
Dok je Zorana Pavić, iz drugog kraja društvene slike, stvarala prostor mira i lepote unutar svog doma, Danica i Ljubica su stvarale prostor dostojanstva u sebi. I jedna i druge pokazale su – na različite načine – da prava vrednost dolazi iznutra. I da, bez obzira na to da li je reč o reflektorima scene ili senkama porodičnih priča, ljudskost je ono što ostaje.
