Jedne ledene decembarske noći, u skrajnutoj uličici grada, sudarila su se dva sveta – svet izgubljenog čoveka i svet devojke koja je tražila smisao u svom svakodnevnom haosu.U nastavku više…
Iako su na prvi pogled izgledali kao obični prolaznici, sudbina je imala potpuno drugačije planove za njih.
Anđela je imala dvadeset osam godina i sve ono što mnogi nazivaju “uređenim životom”.
Radila je kao grafički dizajner, stanovala u modernoj garsonjeri i imala krug prijatelja s kojima je delila mnoge trenutke – ali ne i dušu. Posle napornih radnih dana, vraćala se kući osećajući se prazno. Pravi osmeh se redovno gubio negde između slika koje je kreirala i stvarnosti koju nije mogla da oblikuje.
- Te noći, vraćajući se sa treninga, slušala je muziku kako bi zaglušila sopstvene misli. Ali dok je zamicala iza zgrade stare fabrike, čula je udarac i nečiji bolni uzdah. U mraku je ugledala čoveka koji je bespomoćno ležao na hladnom betonu, dok su mu dvojica nasilnika preturali po džepovima. Instinkt i hrabrost koju ni sama nije prepoznala u sebi, naterali su je da vikne i pozove pomoć. Kradljivci su se razbežali, a ona se sagnula pored čoveka čije je lice bilo ogrebotinama ispisano.
Bio je to Marko, muškarac u kasnim četrdesetim, zarastao, zamrznut u vremenu koje mu je ukralo i identitet i dostojanstvo. Njegove oči su se jedva otvorile, a ruke drhtale od hladnoće. Anđela mu je dala svoj šal i pozvala hitnu pomoć. Iako je delovao kao beskućnik, nešto u načinu na koji se zahvalio probudilo je u njoj unutrašnju jezu – kao da govori nekim poznatim ritmom, iz neke davne, zaboravljene pesme.
- Sledećeg dana, donela mu je toplu supu u bolnicu. Bio je iznenađen njenim dolaskom, ali i neobično umirujuć je atmosfera koju je stvarala njena tišina. Nije mnogo govorio, ali svaki njegov pogled je imao težinu. Otkriće je usledilo slučajno – kada mu je donela malu svesku u koju je mogao da zapisanjem otkloni praznine u pamćenju. U tom trenutku, on je u njenoj torbi primetio fotografiju iz detinjstva – nju, petogodišnju devojčicu u naručju svog oca.
„Gde si našla tu sliku?“ – upitao je podrhtalim glasom.
„To je moja omiljena fotografija“, odgovorila je zbunjeno.
Njegove oči su se ispunile suzama.
„To je i jedina slika koju imam u svojoj glavi. Ona je… moj poslednji komad mog pređašnjeg života.“
Anđela je pomislila da halucinira. Kako bi jedan beskućnik mogao da zna išta o njenoj porodici? Ali onda je Marko pokazao ožiljak na ruci – identičan onom koji je njen otac imao. Čovek za koga je majka oduvek tvrdila da je umro u nesreći kad je Anđela imala samo šest godina.
Istina je bila surovija.
Njena majka je krila da je njen otac preživeo stravičan porodični obračun u kojem je izgubio pamćenje i lažno optužen, završio na ulici. Godine su prošle, a on nije uspeo da povrati sećanja – sve dok nije ugledao sliku iz prošlosti.
- Onog trenutka kada je Anđela čula sve to, shvatila je da nije ona bila ta koja je spasila beskućnika – već je on, iako polomljen, bio veza s njenom izgubljenom prošlošću.
Njihov povratak kući nije bio jednostavan. Majka je bila u šoku kada ga je videla, ali mržnja i optužbe su se polako topile pred činjenicom da istina ponekad putuje kroz oluju da bi došla na vrata.
- Marko je polako vraćao svoje navike, sećanja i prisustvo u domu koji je jednom bio njegov. Naučio je ponovno da kuva, da se smeje, da priča o danima kada je Anđelu ljuljao u naručju. A ona je, prvi put posle mnogo godina, u sebi osetila puninu – ispunjenu likom oca koji se vratio iz zaborava.
A možda, najvažnije – naučila je da ponekad, pravi spasitelji izgledaju kao izgubljeni ljudi na raskrsnici, ali u njihovoj senki se krije svet pun nedovršenih priča, čije stranice samo čekaju da budu ispisane ljubavlju.
