Roditelji male bebe Tajlera danima su se borili s neobičnim ponašanjem svog sina koje ih je dovodilo do ruba snage, ali i zdravog razuma. Naizgled obična porodična situacija, u kojoj beba nerado prihvata bliskost starijeg brata ili sestre, kod njih je poprimila neobjašnjive razmjere.
- Svaki put kad bi mu se starija sestra Megan približila, Tajler bi utonuo u duboku uznemirenost – počinjao bi da vrišti, rita se i plače kao da je u opasnosti. Čim bi je ugledao, sve u njemu bi se promenilo – kao da ga je preplavila neka nevidljiva jeza.
Njihova svakodnevica ubrzo je postala iscrpljujuća. Pokušavali su da mu objasne, da ga umire, čak su pravili distancu među decom, misleći da je u pitanju prolazna faza ili neka bebi nesigurnost. Megan je bila nežna, pažljiva i nikad nije učinila ništa zbog čega bi Tajler imao razlog da se boji. Roditelji su preispitivali svaki trenutak, svaku interakciju, ne bi li pronašli racionalno objašnjenje. Međutim, sve je ukazivalo na jedno – beba je nešto osećala što odrasli nisu mogli ni da naslute.
- U pokušaju da razumeju situaciju, potražili su pomoć pedijatara. Svi rezultati su ukazivali da je Tajler savršeno zdrav. Nije bilo fizičkih problema, ni znakova emocionalne traume. Onda su se zapitali: možda Megan ipak šalje neku nesvesnu energiju koju beba tumači kao prijetnju? Ali ni to im nije bilo dovoljno da razjasne Tajlerove reakcije koje su, u međuvremenu, postale sve intenzivnije. U tekstu objavljenom na portalu Stil Kurir, novinarka Milka Đukić piše kako je porodica bila na ivici očaja, suočena s neobjašnjivom distancom među sopstvenom decom.
A onda se dogodio trenutak koji će zauvek ostati urezan u njihova sećanja. Megan je pronađena kako leži onesvešćena na podu svoje sobe. Nije bilo prethodnih simptoma koji bi ukazivali na zdravstveni problem, niti je ranije imala slične epizode. U šoku i strahu, roditelji su pozvali hitnu pomoć. Tada je otkrivena strašna istina – Megan je imala tumor na mozgu.
- Bio je to udar koji niko nije očekivao. Sve je delovalo normalno. Nije se žalila na bolove, nije pokazivala znakove slabosti ili smetnji. Ali Tajler jeste. Na svoj, jedini način koji mu je bio dostupan – kroz plač i odbijanje bliskosti. Lekari su brzo reagovali i Megan je operisana. Tumor je uspešno uklonjen, a prognoze su bile optimistične – očekivao se potpuni oporavak.
Nakon svega, porodica je gledala Tajlera drugim očima. Njegova navodna razdražljivost postala je – instinkt. Tajler nije plakao bez razloga. Njegova bebi intuicija bila je glas koji je upozoravao na opasnost, iako on sam nije mogao da ga artikuliše. Roditelji su počeli da veruju da je veza između brata i sestre postojala i pre nego što je mogla biti izražena rečima.
- Priče poput ove nisu usamljene. Kako prenosi Stil Kurir, brojni slučajevi u kojima deca ili čak kućni ljubimci prepoznaju bolesti pre lekara, postaju predmet interesovanja kako roditelja tako i stručnjaka. Ovaj konkretni primer izazvao je posebnu pažnju jer se radi o sasvim malom detetu, dvomesečnoj bebi koja još nije progovorila, ali je svojim ponašanjem poslala jasan signal.
Emocionalna snaga ovog događaja leži u činjenici da je neizgovoreno spasilo život. Jedan instinktivan vrisak, ponavljan svakodnevno, postao je alarm koji je probudio roditelje da pogledaju dublje. Danas, Tajler i Megan imaju potpuno drugačiji odnos. Više nema suza, nema otpora. Postali su nerazdvojni – kao da je beba, sada smirena i spokojna, osetila da je sve u redu.
Psiholozi tvrde da deca, naročito ona vrlo mala, mogu imati razvijenije instinkte nego što pretpostavljamo. Njihova percepcija često nije zamućena racionalnim analizama, već se oslanja na čista čula i emocionalnu intuiciju. Ova priča svedoči o moći neverbalne komunikacije u porodici – kada jedno dete ne zna da govori, ali zna da upozori.
- Prema istraživanju objavljenom na sajtu CNN Health, naučnici su dokumentovali slučajeve gde deca intuitivno reaguju na bolesti članova porodice pre nego što simptomi postanu očigledni. Na primer, jedno dete iz Njujorka više puta je govorilo majci da “smrdi čudno”, što je kasnije dovelo do otkrivanja karcinoma dojke. Takvi primeri ukazuju na važnost da roditelji ne ignorišu uporne i neobjašnjive reakcije dece, koliko god delovale iracionalno (izvor).
Slično piše i Wikipedia u članku o “intuiciji kod dece”. Tamo se navodi da su brojni psiholozi u 20. veku proučavali tzv. “šesto čulo” kod najmlađih i došli do zaključka da deca, posebno u ranom uzrastu, mogu imati izuzetno razvijenu sposobnost emocionalnog opažanja i detekcije stanja drugih osoba – naročito u porodičnom okruženju (Wikipedia).
Na kraju, ovaj slučaj ostavlja snažnu poruku – ne treba potcenjivati instinkt, naročito kod dece. Njihova čula možda ne govore jezikom odraslih, ali njihova osećanja, kad su dosledna i snažna, često ukazuju na istinu koju mi još ne vidimo. Tajler je postao heroj svoje porodice – ne zbog onoga što je rekao, već zbog onoga što je osetio.
