Postoji jedna priča o ženi koja svakodnevno ulaže ogroman trud da uspe na svim životnim poljima. Njen dan počinje rano i završava kasno. Majka, supruga, zaposlena žena, organizatorka domaćinstva – njene uloge se smenjuju bez predaha.
- Deluje kao da ima bezbroj ruku, poput hobotnice, koje je neprekidno vuku na različite strane. Dok ona pokušava da sve drži pod kontrolom, svet oko nje se oslanja na tu snagu, ne nudeći joj ni trenutak predaha.
Njeni napori ostaju nevidljivi jer sama stalno ponavlja kako joj pomoć nije potrebna. Govori kako sve može sama, kako je navikla da se oslanja isključivo na sebe. I zaista, deluje nepokolebljivo – dok kuva, planira, vodi poslovne obaveze, pomaže deci s domaćim zadacima i istovremeno razmišlja o računima i obavezama koje se samo množe. Međutim, iza te spoljašnje snage krije se tiha iscrpljenost koju niko ne primećuje.
- Ono što dodatno boli jeste to što, uprkos tolikom zalaganju, nema istinsku zahvalnost kod kuće. Kada bi neko pohvalio njenog muža zbog žene koja sve postiže, on bi uz osmeh i blagu ironiju rekao: „Šta fali meni?“ U toj rečenici nema priznanja njenom trudu. Nema priznanja neprospavanim noćima, strepnjama, planiranju, odricanju. Postoji samo podsmeh, suptilno umanjivanje svega što ona jeste i što svakodnevno daje svojoj porodici.
Ova svakodnevna borba podseća na staru arapsku priču o starcu Abdullahu, čoveku koji je u dubokoj starosti odlučio da ostavi trag. Živeo je sam u pustinji i sanjao kako će iskopati jezero – mesto gde će njegovi potomci moći da se rashlade i napoje pod nemilosrdnim suncem. Nije imao nikakvu pomoć, ali je devet godina neumorno kopao. I onda, jednog dana, kiša je napunila iskopanu rupu. Jezero je bilo tu – pravo čudo u pustinji.
- Ljudi su dolazili da ga vide, diveći se njegovom trudu. Međutim, starac nije prihvatao pohvale. Govorio je da to nije njegova zasluga, da to nije ni veliko ni posebno, da postoje i veća i lepša jezera. Vremenom su i drugi počeli da ga gledaju isto kao i on sebe. Umesto divljenja, počeli su da u tom jezeru peru prljave stvari, da ispiraju noge. Voda se zamutila, a sav trud koji je uložio izgubio je sjaj. Život u jezeru je nestao.
Duboko povređen, Abdulah je shvatio da su ljudi njegov trud cenili tačno onoliko koliko je i on sam cenio sebe. Svojim umanjivanjem svega što je stvorio, poslao je poruku da to i nije tako važno. A kad sam ne vidiš vrednost u onome što radiš, ni drugi to neće prepoznati.
- Ova priča nije samo o jezeru. To je simbol mnogih ljudi – i žena poput ove koju smo pomenuli – koji neumorno grade, ulažu, žrtvuju se, a sve vreme govore sebi i drugima da to „nije ništa posebno“. Ali jeste. Ako ne staneš ispred svog truda, ako ne kažeš „ovo sam ja stvorila“, onda se i svet ponaša kao da to nije vredno. A kada se iznova daješ, bez priznanja i zahvalnosti, iscrpljuješ se za one koji nikada neće razumeti koliko si toga nosila na svojim plećima.
Zato je važno ceniti sebe, stati i osvrnuti se. Svaka skuvana supa, svaki zarađeni dinar, svaki osmeh deteta kome si pomogla da napiše zadatak – sve su to male pobede koje zaslužuju priznanje. Ako ih ti ne vidiš, ni drugi ih neće prepoznati.
- Na kraju, kao podsetnik na snagu pozitivnog duha, važno je spomenuti i jednostavan, ali moćan gest – osmeh. Nije on samo izraz sreće, već i način da se telo i um podsete da je sve u redu. Osmijeh pokreće mišiće, oslobađa dopamin, serotonin i endorfin, hormone koji nam pomažu da se osećamo bolje. Naučno je dokazano da osmeh smanjuje stres, ublažava bol i popravlja raspoloženje.
Još važnije, osmeh je zarazan. Kada ga uputimo drugoj osobi, njen mozak reaguje i često nehotice uzvraća. Tako stvaramo krug pozitivne energije – kroz samo jedan pogled, kroz jedan osmeh. I to je, na svoj način, takođe vredno. To je deo onoga što ostavljamo drugima. Kao jezero u pustinji – ako verujemo da vredi, i drugi će piti iz njega sa poštovanjem.
