Ako žena radi non stop i žrtvuje se, a niko to ne primećuje – evo ko je kriv: Arapska mudrost koja će vam otvoriti oči

Svima nam je poznato da su žene su često opisivane kao stupovi porodice i društva, one koje sve mogu, sve stignu i sve izdrže. Njihova snaga često ostaje neprimijećena, jer dok neumorno balansiraju između posla, kuće, dece i svih drugih obaveza, rijetko ko im izražava zahvalnost ili divljenje. Ova tišina i neprimetnost umeju da budu teži teret nego sami poslovi koje svakodnevno obavljaju.U današnjem članku vam donosimo kakao da na jednostavan načnin počnete poštovat sebe……

Da li je u pitanju navika društva da podrazumeva ženski trud? Ili je razlog to što žene same ponekad ne ističu koliko daju i koliko ih sve košta? Jedna arapska mudrost nudi zanimljiv i duboko poučan odgovor na ovo pitanje.

Razrada: Priča žene koja je sve radila sama

Jedna priča govori o ženi koja je živela u svom svakodnevnom haosu, rastrzana između posla i porodičnih obaveza. Radila je punom snagom, od ranih jutarnjih sati do kasno uveče. Kod kuće su je čekala troje djece, a van doma su je čekale obaveze i poslovni izazovi. Iako je funkcionisala poput hobotnice, raširenih ruku u svim pravcima, pokušavajući da ni jedan detalj ne ispusti, ono što je najviše nedostajalo – bila je podrška.

Niko joj nije pomagao. Ne zato što nisu mogli, već zato što je sama govorila da joj pomoć nije potrebna. Tvrdila je da sve stiže, da može sve sama. A porodica je to prihvatila kao normu. Čak i njen muž nije prepoznavao njenu izuzetnost, niti je javno priznavao sve što ona postiže.

Kada bi neko pokušao da istakne koliko je ta žena posebna, odgovori njenog muža bili bi ironični i usmereni na njega samog: “Šta fali meni?” – kao da njena sposobnost umanjuje njegov značaj. U tom trenutku postaje jasno koliko lako i brzo trud žene može da bude potcenjen – naročito kada ni sama ne traži priznanje.

Poučna arapska priča: O jezeru koje je izgubilo vrednost

Ova situacija podseća na jednu staru arapsku priču, punu simbolike i mudrosti. Priča govori o starcu Abdullahu, koji je veći deo svog života proveo samotno u pustinji. Nosio je u srcu jedan veliki san – da stvori jezero usred peska, kako bi buduće generacije mogle da se u njemu kupaju, odmaraju i osvežavaju.

Punih devet godina, neumorno i tiho, kopao je rupu pod užarenim pustinjskim suncem. Kada je kiša konačno došla, rupa se ispunila vodom i pretvorila se u oazu, pravo čudo usred suve pustinje.

Ljudi su dolazili iz svih krajeva, diveći se njegovoj upornosti i snazi. Ipak, kad su mu pohvalili trud, starac je rekao nešto što je sve promenilo:

„Nemam ja ništa s tim. Bog je odlučio da to tako bude. Voda i nije baš najčistija, ima i lepših jezera…”

Ova njegova skromnost, iako naizgled plemenita, dala je ljudima dozvolu da njegovo delo počnu koristiti bez poštovanja. Ubrzo su prali prljave krpe, gazili blatnjavim nogama, i uništili jezero koje je neko stvarao gotovo deceniju.

Zaključak: Poštuj svoj trud da bi te drugi poštovali

Poruka ove priče je jasna i snažna – ako ti ne ceniš svoj rad, neće ga ceniti ni drugi. Ovo se naročito odnosi na žene koje sve daju za svoju porodicu i okruženje, ali nikada ne traže priznanje. Poniznost nije isto što i samoponižavanje.

Evo nekoliko važnih zaključaka koje ova priča donosi:

1. Ne potcenjuj svoje napore – jer to drugima daje signal da ni oni ne moraju.

2. Otvoreno pokaži granice – nije sramota reći „ne mogu“ ili „potrebna mi je pomoć“.

3. Tvoj rad ima vrednost – ne dozvoli da ga svakodnevica i rutina obezvrede.

4. Ljudi te tretiraju onako kako ti tretiraš sebe.

Ženska snaga je neupitna, ali da bi bila i priznata, ona mora da bude vidljiva, poštovana i zaštićena. Zato, cenite sebe, svoj trud i sve što jeste – jer u suprotnom, jezero koje ste sagradile, neko drugi će zamutiti.