Da je znala kroz kakve će patnje proći, Milena Simić danas kaže da nikada ne bi ni zakoračila u selo Glavičice. Ali tada, kao mlada žena koja veruje u ljubav i porodicu, nije mogla ni naslutiti šta je čeka. U avgustu se udala za Milana i, kako kaže, sve je bilo lepo – mladalački snovi, planovi i nade. Samo dva meseca kasnije, 24. oktobra 1999, rodila je sina kome su dali ime Vasa.
- „On je bio sunce našeg doma. Vedro dete, zdravo, veselo… pravi mali čigra,“ prisetila se Milena sa suzama u očima. Ali tog kobnog 31. jula njihov svet se srušio. Vasa je ujutro ustao kao i obično, radovao se vožnji kamionom koju mu je obećao otac, a onda se požalio na mučninu i samo – pao. Dok su komšije jurile da pozovu pomoć, njegovo malo srce je već stalo.
„Tad mi se ceo svet urušio. Ne znaš odakle da kreneš, kako da preživiš taj dan, a kamoli sve što dolazi posle…“ priča Milena, a glas joj drhti. Milan nije dozvolio obdukciju – dete je bilo malo, bol je bio prevelik. Danas kažu da je to možda bila greška.
Nada i novi strahovi
- Godine su prolazile, a bol nije jenjavala. Kad je 2003. ponovo ostala trudna, Milena je bila ispunjena strepnjom. Stalno je tražila dodatne preglede, moleći lekare da urade sve što je moguće. „Strah je bio u meni od prvog dana. Pitala sam za genetske testove, ali su mi rekli da je za to kasno.“
Rodila je sina Mladena u septembru iste godine. Prvih dvadesetak dana sve je delovalo u redu. A onda je Milena primetila da mu se menja boja kože. Mladen je završio na intenzivnoj nezi, ali su ga lekari pustili kući uveravajući je da je sve dobro. Samo dva meseca kasnije, pronašli su ga hladnog u krevecu.
„Tada sam rekla sebi – nikad više. Nikad više neću roditi dete. Ta bol je bila previše.“
Ali život je imao drugačije planove.
Treći pokušaj i treća tragedija
- Već 2005. Milena je ponovo bila trudna. Iako su je obuzimali strah i očaj, Milan je verovao da će ovaj put biti drugačije. „Mislila sam da treba da ćutim, da prekinem trudnoću… ali nisam mogla. Odluka je pala da rodimo.“
Mali Vuk došao je na svet u oktobru. Lekari su ga smestili u inkubator i uveravali roditelje da je sve u redu. Ali posle nepunih mesec dana, Milena je ponovo proživela istu noćnu moru. Na putu do bolnice, Vuk je još bio živ, ali je ubrzo izdahnuo u rukama lekara.
„To je trenutak kad ti duša napusti telo. Samo stojiš, ne dišeš, ne postojiš.“
Traganje za odgovorima
- Tek tada su odlučili da urade genetske testove. Cena je bila previsoka – tolika da ne bi mogli da je pokriju ni da su prodali sve što imaju. Milena se razbolela, pa je kroz sopstvenu bolest došla do lekarke koja im je konačno dala uput za analize. Rezultat je bio šokantan: njihova genetika im dopušta da imaju samo žensku decu. Nijedan sin ne bi mogao da preživi.
„Ako opet bude muško, spremi se majko da ga sahraniš,“ bile su reči koje Milena nikada neće zaboraviti.
I onda – čudo
I pored svega, Milena je ostala trudna 2006. U tišini i molitvama, ona i Milan su čekali ultrazvuk da saznaju pol deteta. „Nismo ni disali dok doktor nije rekao – devojčica. Tada sam znala da postoji nada.“
Rodila je Nikolinu, koja je i danas njihovo malo čudo. Prvih meseci života bila je krhka, ali je uz lekove napredovala. Danas je zdrava devojčica, a Milena i Milan žive za nju.
„Od kada imamo Nikolinu, ništa nam nije teško. Ljudi su nam pomagali kad nam je bilo najteže, a sada mi pomažemo njoj da raste. Postoji bolje sutra. Uvek postoji,“ kaže Milena tiho, ali sa osmehom koji govori više od hiljadu reči.
