Zbog naše teške finansijske situacije, bila sam primorana da se udam za bogatog starog čoveka, iako mi je sama pomisao na to izazivala mučninu.
- Naša porodica je bila u očajnoj situaciji, jer su dugovi mog oca prema banci doveli do gubitka naše kuće. Bili smo primorani da napustimo dom i završimo na ulici, dok je finansijski teret prešao na mene. Bilo je to vreme kada je život delovao kao da je sve već gotovo.
Kada je najbliži rođak iz porodice, muškarac u sedamdesetim godinama, ponudio pomoć, to je izgledalo kao jedina mogućnost za spas. Rekao je da može da pomogne u plaćanju dugova, obezbedi stambeni prostor za nas, pa čak i pokrije očeve troškove lečenja. Bilo je to kao poziv u poslednjem trenutku. Spremni da učinimo bilo šta da preživimo, pristali smo na njegovu ponudu, verujući da ćemo barem osigurati svoju budućnost. Ipak, on je imao jedan uslov — morala sam da se udam za njega.
- Za mladu ženu poput mene, pomisao na brak sa starcem bila je gotovo nezamisliva. Ali, uprkos svemu, pristala sam. Uveravala sam sebe da će on biti star, da neće dugo živeti i da ćemo barem biti spašeni. Nisam imala mnogo opcija, pa sam mislila da je to najmanje loše rešenje. Ali nisam imala predstavu šta me čeka.
Bračna noć je bila trenutak straha i nesigurnosti. Sela sam na ivicu kreveta, grleći kolena, drhteći. Plašila sam se svega, bilo mi je teško i da pomislim na ono što bi se moglo dogoditi. A onda, on je ušao. Sporo, s teškoćom, s onim čudnim, lutajućim pogledom. Donio je stolicu sa sobom i postavio je pored kreveta. Seo je, i tihim, gotovo monotonim glasom rekao:
„Ništa se neće desiti između nas večeras. Spavaj.“
Taj odgovor me potpuno zbunio. Da li je on lud? Da li je on manijak? I, najvažnije od svega, šta je zapravo želeo od mene? Nisam mogla da shvatim njegove namere, ali nisam imala izbora. Morala sam da izgledam poslušno, posebno zbog mog oca. Legla sam, ostajući u venčanici, iako nisam imala pojma šta me čeka.
- Sledeće jutro, kada sam se probudila, njega nije bilo. Skrivila sam se, mislila da je to bila samo čudna noć, možda je bio umoran ili je samo želeo da poštuje neko svoje pravilo. Ali sledeće noći ponovio je isto. Ponovo je postavio stolicu, seo, i tiho me posmatrao, ne trepćući. I tako je bilo tri noći zaredom. Počela sam da mislim da nešto nije u redu, da moj muž možda nije samo star, već da nešto skrivanje potiskuje. Niko nije mogao da shvati šta je bilo stvarno u njegovim očima. U čemu je stvar? Šta zapravo želi?
Ali četvrte noći dogodilo se nešto što me je smrzlo od straha. Već sam spavala kada sam osetila pokret pored sebe. Težak, hrapav dah na mom uhu probudio me. Otvorila sam oči i videla svog muža direktno ispred mene, gotovo neprirodno blizu. Mogla sam da osetim miris njegovog starog parfema. Ono što je radio bilo je daleko strašnije od svega do tada…
