U današnjem članku vam donosimo priču o odgoju koji se bazira na dubokom poštovanju, stidu i zahvalnosti prema roditeljima, a koji je karakterističan za stare arapske porodice.
- Iako se savremeni svet, naročito u Evropi, sve više fokusira na “pravo deteta da kaže sve što misli”, staro arapsko društvo imalo je potpuno drugačiji pristup, utemeljen na poštovanju i unutrašnjoj disciplini, koji je duboko usađivan kroz sve aspekte života.
Za stare Arape, porodica nije bila samo privatna stvar, već temelj identiteta, plemena i časti. Čast (šeref) i ugled (ird) bili su važniji od materijalnog bogatstva. Ako bi dete povisilo glas na roditelja, to nije bio “trenutak tinejdžerskog bunta”, već napad na sopstvenu porodicu. Takvo ponašanje smatralo se ponižavajućim ne samo za roditelje, već i za samo dete, jer su vrednosti porodice bile neupitne. U tom okruženju, društvo i stariji članovi porodice imali su obavezu da odmah isprave bilo kakvo nepoštovanje, što je stvorilo atmosferu u kojoj je podizanje glasa bilo nezamislivo. Bilo je jasno da poštovanje prema roditeljima nije nešto što se uči iz straha, već iz ljubavi i dubokog razumevanja njihove žrtve.
- Duhovni temelj ove filozofije počivao je na dubokom zahvalnosti i poniznosti prema roditeljima. U arapsko-islamskoj tradiciji, nakon vere u Boga, najveća obaveza je bila dobročinstvo prema roditeljima. Djeca su od malena učena da je majka najvažnija figura u njihovom životu i da su njeni trudovi neprocjenjivi. Postojale su izreke koje su im pomagale da razumeju vrednost tih žrtava, poput: „Džennet je pod majčinim nogama“, što je naglašavalo da je poslušnost i blagost prema majci put ka sreći u oba sveta. Takođe, izreka „Ti i tvoj imetak pripadate tvom ocu“ podsjećala je decu da nikada ne zaborave ko je zaslužan za njihov život i sigurnost.
Kućna pravila za komunikaciju s roditeljima bila su veoma jasna i često ritualizovana. Deca su učena da govore tiše kada se obraćaju roditeljima, da pazljivo biraju reči, izbegavajući direktan negativan odgovor poput „neću“, i da poštuju fizičke granice, kao što je sedenje na nižem mestu od roditelja. Pauza pre odgovora bila je važna jer je pokazivala poštovanje prema mišljenju roditelja. Takođe, bilo je uobičajeno da ne staju iznad roditelja, već da uvek imaju skroman stav, što je bio vizualni izraz njihovog poštovanja.
Što se tiče uloge majke i oca u ovoj odgojnoj filozofiji, otac je bio stub pravila. On je postavljao jasne smernice, učeći decu kako da se ponašaju u prisustvu starijih, insistirajući na osnovnim pravilima ponašanja, kao što su pozdravljanje prilikom ulaska u kuću i neverbalna komunikacija koja ne uključuje podizanje glasa. Majka je, s druge strane, bila emotivni korektor, često objašnjavajući deci zašto je važno održavati smirenost, kao što je rečenica: „Kako ti glas zvuči kada si ljut? Tako mi lupa u srcu.“ Kroz ove mudre reči, deca nisu samo učila da ne smeju povisiti glas, već su razumela emocionalne posledice takvog ponašanja, kako na roditelja, tako i na njihove buduće partnera.
- Ovaj sistem odgoja, iako može delovati strog, bio je temelj budućeg društvenog ponašanja u kojem su granice bile jasno postavljene, a ljubav prema porodici duboko usađena. Poštovanje, zahvalnost i unutrašnja disciplina nisu samo obeležili odrastanje, već su postali temelj za uspešne i stabilne porodice koje su čuvale čast i ugled kroz generacije. U današnjem svetu, gde su mnoge vrednosti dovedene u pitanje, možda bi bilo korisno podsetiti se ovog pristupa i obnoviti poštovanje koje bi trebalo da bude temelj svakog zdravog odnosa, naročito među roditeljima i decom
