Sneg je padao sitno, tihi sneški pokrivač, ali taj sneg nije umirivao. U trenutku kad je sahrana završena, i kolona luksuznih automobila napustila groblje, jedan mali dečak, Aleks, ostao je da stoji pored ograde, stežući u ruci zgužvani karanfil.
- U njegovim velikim očima nije bilo straha od smrti, ali je bila prisutna praznina – praznina koju je osetio kao hladan kaput koji ga je obavio. Još pre mesec dana, lekari su govorili o šansama, o planovima, o terapijama. A sada – tišina.
Srce njegovog oca stalo je u jednoj rečenici odraslih, rečenici koju on nije mogao da shvati, ali je jasno osetio posledice. U tom poslednjem trenutku, pre nego što je sve bilo gotovo, otac mu je stisnuo ruku i tiho rekao: „Oprosti, sine.“ Te reči su ušle u Aleksovu dušu, ostavile trag koji nijedan sneg nije mogao da prekrije.
Nedaleko od njega, Viktorija – udovica u besprekornom crnom kostimu, sa ledenim pogledom i prezirom u svakom pokretu – stajala je mirno. U kuću ovog imućnog čoveka došla je pre dve godine i nikada nije uspevala da u nju unese toplinu. Nikada nije imala više reči nego što je to bilo neophodno, a prema Aleksu je bila samo odgovorna do granice pristojnosti. Hladna distanca i odmereni mirisi bili su sve što je imala da ponudi.
Hladna odluka na hladnoj cesti
Nakon što su napustili groblje, automobil nije krenuo ka njihovoj ulici. Viktorija nije imala nameru da se vrati kući – put ih je vodio dalje, kroz grad, pa preko mosta, prema belim, pustom pokrivenim poljima. Aleks nije pitao. Iako je želeo da pita, znao je da njegova pitanja nikada neće doći do odgovora. Ni ona nije imala nijednu reč koja bi razjasnila ovu nepoznatu igru odraslih.
Automobil je prošao sat, možda i više, a zatim naglo skrenuo na usku zemljanu stazu, gde su točkovi proklizavali. Zaustavili su se. Nigde kuća. Nigde ljudi. Samo hladan vazduh i duga, siva linija prema horizontu.
Viktorija je mirno progovorila: „Tamo je selo. Idi pravo – nećeš umreti. Ne treba mi teret. Nasleđe je svakako moje.“
Zatvorila je vrata, motor je zarežao, i crni džip je nestao za krivinom. Aleks je ostao sam. U njegovim rukama je ostao samo jedan uveo karanfil i sećanje na otca koji je rekao: „Oprosti, sine.“
Tišina koraka – kako se traži svetlo u mećavi
Iako nije imao novac, telefon, niti bilo kakvu pomoć, Aleks je krenuo. Kroz sneg, pažljivo, sa težinom koja je delovala starija od njegovih godina. U daljini su svetlili farovi, možda kuće, možda farovi automobila. Nije znao, ali je išao. Posrnuo je, pa seo pored zaleđenog kanala, umoran i smiren, kao da je tražio malo topline u mislima o ocu, mirisu čaja i toplini doma.
Sećanje je bilo snažno. „Tamo je selo. Idi pravo.“ Ali da li je znao šta je pravac? Da li je znao šta je došlo posle svega?
U međuvremenu, u drugom delu grada, vozač njegovog oca primetio je tišinu u kući. Obaveštenje je brzo došlo, i potraga je počela. Dva terenska vozila, ljudi koji su poznavali puteve bolje od navigacija, i jedna uporna misao: „On nije nestao. Neko ga je ostavio.“
Ubrzo su ga našli. Promrzlog, umornog, ali živog. U rukama je još držao uveo karanfil.
Mesec dana tišine – povratak na pozornicu koja nije njena
Mesec dana kasnije, Viktorija se vratila iz toplih krajeva, donoseći slike koje su mirisale na egzotiku, ali pričale samo o njoj. Kuća je stajala ista, kao i uvek, velika, teška i poslušna samo onima koji tačno znaju ko su. Međutim, kapija nije bila poslušna.
Obezbeđenje je zatražilo njen ulaz, koji je bio zabranjen. Zatečena, Viktorija je želela da objasni, ali je ona morala slušati istinu – njen muž je ostavio imovinu svom sinu, onome koga je pokušala da izbaci iz života.
Testament koji je promenio sve
„Svoju imovinu ostavio je sinu. Na sreću, našli smo ga na vreme. Pošto je maloletan, njegovom imovinom rukovodi staratelj“, rečeno je Viktoriji. Kada je pitala ko je staratelj, odgovor je bio jasan: „Margarita.“ Margarita, osoba koja je brinula o Aleksu, osoba koja je nosila ljubav, pažnju i poštovanje.
Margarita – srce kuće koje je postalo štit
Margarita nije imala skupu odeću, niti je bila žena koja je tražila bogatstvo. Imala je srca, ljubavi i vernosti. Aleksu je donosila toplinu, osetila je njegovu bol i bila tu za njega. Kuća je sada disala drugačije. Nije više odjekivala samo zvukovima cipele po mermeru, već je bila mesto sa smehom, ljubavlju i toplinom.
Kapija koja čuva i presuda bez suda
Viktorija je otišla, bez kofera punih trofeja i bez svojih ambicija. Iza kapije, kuća je bila drugačija – ona koja je sada pripadala Aleksu, njegovoj snazi, njegovoj ljubavi. Margarita je postala srce toga doma, a njegov život je postao nova priča, priča o snazi i ljubavi koju novac ne može da kupi.
Zaključak
Dom nije pripadao onome ko ga najglasnije prisvaja, već onome ko ga gradi dobrotom i poverenjem. Aleks je dobio ono što novac ne može da kupi – sigurnost i ljude koji ostaju. Viktorija je izgubila sve što novac ne može da održi – svoje mesto u životu koji nije mogao biti ispunjen.
