Anna je stajala pred ekranom, paralizovana od užasa, ne verujući vlastitim očima. Iako su snimke bile jasne, i kamera nije ostavljala nikakvo mesto za sumnju, u njenom umu je bilo toliko pitanja na koja nije znala odgovore.
Kako je to mogao da učini? Kako je moguće da je njen muž, osoba kojoj je poverila svoje srce, izdao pred svima na najvažniji dan njihovog života?
Nekoliko sekundi kasnije, administrator restorana je isključio ekran, ostavljajući Annu da se suoči sa stvarnošću. Srce joj je bilo prepunjeno tjeskobom i besom, ali istovremeno nije mogla da veruje da je ovo zapravo stvarno. Da li je to bio trenutak slabosti? Da li je to bila samo greška? A možda, samo možda, njena intuicija o tome da nešto nije bilo u redu s njihovim brakom bila je tačna.
„Mogu li nešto učiniti za vas?“ upitao je administrator, sada nešto pažljiviji, videći njeno očigledno stanje šoka.
Anna nije mogla da progovori. Njene misli su bile zbunjene, preplavljene. Znala je da mora da ode, da se vrati kući i suoči sa mužem, ali nije znala šta da kaže, šta da uradi. Da li da ga suoči s ovim? Da li da ga konfrontira ili da jednostavno ode i zauvijek zatvori ta vrata?
Nakon što je izašla iz sobe i pomislila da je došlo vreme za razgovor, Anna je sve ostavila u sobi iza sebe. Srce joj je bilo ispunjeno suzama, a um opterećen lažima. Pokušala je da se opusti, da oslobodi um, ali nije mogla. Previše toga se kretalo u njenoj glavi: previše snimaka, previše neverovatnih reči koje su dolazile iz njenog srca, a svaki put kada je pogledala svog muža, nije mogla da se seti njegove ljubavi, već samo onog trenutka izdaje.
BONUS TEKST
Zovem se Emili Karter, i postoji jedan trenutak koji nikada neću izbrisati iz svog sećanja — dan kada sam otkrila da je moj muž, Eitan, sahranio moju sestru Lili zajedno sa svojom ljubavnicom. Taj trenutak bio je užasan, ali mi je pokazao snagu koju nisam ni znala da imam.
Trebalo je da otputujem na službeni put, ali let je otkazan bez objašnjenja. Vremenske prilike, tehnički kvar — nisam znala šta tačno stoji iza toga. Razočarana, ali istovremeno osećajući blago olakšanje, pozvala sam taksi i vratila se kući. Pomislila sam da iznenadim Eitana. Poslednjih meseci gotovo se nismo viđali, a mirno veče činilo se kao savršen način da obnovimo vezu.
Kada sam ušla u svoj dom, srce mi je stalo. U hodniku je stajala žena u mom kućnom ogrtaču, sa mokrom kosom i šoljom u ruci. Ljubazno se osmehnula, kao da je sve normalno, kao da sam slučajni gost.
„Oh, vi ste agent za nekretnine, zar ne? Moj muž je rekao da ćete doći da procenite stan“, rekla je sa osmehom.
Srce mi je potonulo. Prepoznala sam je — to je bila Rejčel, ime koje se nekoliko meseci ranije pojavilo na Lilinom telefonu. „Koleginica“, pomislila sam, dok sam pokušavala da zadržim mirno lice.
„Da“, odgovorila sam tiho.
„Odlično. On je pod tušem. Slobodno razgledajte“, rekla je, pomakla se u stranu i pokazala mi da mogu da uđem.
Pokušavala sam da zadržim profesionalan ton, ali sve oko mene je delovalo strano. Obuća koju nikada nismo imali stajala je na ulazu. Četkica za zube koja nije bila moja stajala je u čaši za četkice. Na stolu je bilo sveže cveće koje mi Eitan nikada nije donosio. Osećala sam kako mi srce lupa, a bes raste.
