U današnjem članku pišemo o tome kako prebrzi tempo života i ambicija često mogu učiniti da zaboravimo pravu vrednost malih trenutaka sa voljenim osobama.
- Ljiljana je bila žena koja je postavila karijeru ispred svega, pa i ispred svoje majke, misleći da je novac rešenje za sve. Ipak, ona nije shvatila da nije dovoljno samo platiti, već da je najvažniji dar prisutnost i vreme.
Ljiljana je bila direktorka marketinga u velikoj strani firmi, osoba koja je uvek bila u pokretu. Njen dan bio je ispunjen sastancima, putovanjima, teretanom, frizerom, a njezina rutina bila je ta koja joj je omogućila da funkcioniše u petoj brzini. I dok je uživala u luksuzu i sve što je mogla da priušti sebi, njena majka Stana živela je u domu za stare na obodu Beograda, okružena mermerom i umetničkim slikama, ali i usamljena. Ljiljana je, svakodnevno bombardovana obavezama, posete majci pretvarala u rutinske, hladne trenutke koji su se sve više svodili na formalnosti i brzi razgovor. Stana, umesto vremena sa ćerkom, čekala je taj „sledeći put“ koji nikada nije došao.
- Njihovi susreti postajali su sve kraći, dok se Ljiljana sve više udaljavala. Često je bila zaokupljena svojim obavezama i nije imala vremena za razgovore, kafu, ili za stvaranje tih malih, dragocenih trenutaka sa majkom. Iako je njen dom bio luksuzan, Stana nije želela ništa drugo osim ljubavi i pažnje svoje ćerke. Iako joj je bila pružena finansijska sigurnost, njeno srce je bilo prazno. I tako su prolazili dani, a Ljiljana je obećavala da će sledeći put biti drugačije, ali “sledeći put” se nikada nije desio.
Jednog dana, dok je Ljiljana bila na sastanku, telefon iz doma zazvonio, ali ona nije reagovala. U njenoj glavi, to je bio samo još jedan poziv koji može da sačeka. Kasnije tog dana, donela je voće i čokoladu, želeći da se iskupi za svoj izostanak. Međutim, kad je ušla u sobu svoje majke, shvatila je da je kasno. Stana je preminula u snu, iako joj nije dozvolila da oseti krivicu. U sobi je bila samo praznina, miris hlorisanog vazduha, a sve što je ostalo od majke bila je mala šoljica, koju je Stana uvek postavljala za kafu koju nisu popile.
Tog trenutka, Ljiljana je shvatila da nijedna količina novca, ni sav luksuz na svetu, nisu mogli da nadoknade ono što je stvarno bilo važno – vreme sa voljenim osobama. Suze su joj preplavile oči dok je držala šoljicu koju je njena majka ostavila, čekajući je. Posao je bio važan, ali život se ne sastoji samo od karijere. Nikakve materijalne vrednosti nisu mogle da popune prazninu koju je Ljiljana sada osetila, a koju je njoj dala samo ljubav njene majke.
- Ova priča nas podseća na to da je vreme najdragoceniji resurs koji imamo, i da ne smemo dozvoliti da nas obaveze odvrate od onih koji nas najviše trebaju. Često, u tom trčanju za karijerom i uspehom, zaboravljamo na one jednostavne, ali neprocenjive trenutke sa onima koje volimo. Kako bi to rekao jedan domaći psiholog, “Nikada nije kasno da shvatimo šta je stvarno važno, ali ponekad naučimo tu lekciju na najteži način.” Ova priča je poziv da ne čekamo da sutra dođe, već da u sadašnjem trenutku vrednujemo ljude koji su tu za nas.
Ljiljana je shvatila istinu prekasno, ali možda je upravo njen gubitak ono što može da podseti nas na to da sve što imamo nije zauvek. Na kraju, u životu ne računamo broj sastanaka, nego broj trenutaka koje delimo sa porodicom i prijateljima. U svojoj potrazi za uspehom, Ljiljana je zaboravila da je ljubav i pažnja koju pružamo onima koji nas vole, prava vrednost koja nas ispunjava. Možda bismo svi mogli da učimo iz nje, da obratimo pažnju na ljude koji nas vole, pre nego što bude prekasno.
