Toše Proeski je za samo dvadeset šest godina života uspeo da ostavi trag kakav mnogi ne ostave ni za čitav vek. Njegov glas, koji su često opisivali kao anđeoski, i danas odzvanja regionom, a pesme koje je snimio nastavljaju da pronalaze put do srca novih generacija.
- Ipak, iza tog osmeha i blage energije krila se i velika iscrpljenost, tišina koju su retki primećivali i umor koji je, kako se kasnije ispostavilo, kulminirao u njegovim poslednjim javnim obraćanjima.
Rođen u Prilepu, a odrastao u Kruševu, Toše je poticao iz cincarske porodice. Malo je poznato da mu je pravo ime bilo Todor, kao i da prezime Proeski nije bilo izvorno porodično prezime. Njegovi preci nosili su prezime Proja, ali je porodica, prilagođavajući se sredini, odlučila da ga promeni.
- Pevač je kasnije otvoreno govorio o želji da se vrati starom prezimenu, smatrajući da je jednostavnije i zvučnije, naročito ako bi se ikada ozbiljno upustio u međunarodnu karijeru. Ta razmišljanja otkrivala su njegovu potrebu da se poveže sa sopstvenim korenima i pronađe autentičnost u svetu koji ga je neumorno oblikovao po sopstvenim pravilima.
Njegov put ka muzici umalo da krene sasvim drugačijim smerom. Kao srednjoškolac, Toše je svirao klarinet i delovalo je da će mu taj instrument obeležiti profesionalni put. Sudbina je, međutim, imala drugačije planove. Zahvaljujući oštrom uhu jednog muzičkog pedagoga, prepoznat je njegov vokalni talenat, koji je ubrzo stavljen u prvi plan. Taj trenutak često se opisuje kao prelomna tačka – da se tada nije desila ta reakcija, region bi možda ostao uskraćen za jednog od najvoljenijih pevača.
- Kako su godine prolazile, slava je rasla neverovatnom brzinom. Koncerti, putovanja, snimanja i intervjui postali su svakodnevica. Iako je publika u njemu videla simbol radosti i topline, on je sve teže podnosio tempo koji mu je bio nametnut. Govorio je o osećaju da je zarobljen u mašineriji iz koje nema izlaza, o stalnom umoru i želji za običnim, jednostavnim životom. Želeo je šetnju bez pratnje, ulazak u prodavnicu bez pogleda i fotografija, večeri sa prijateljima daleko od reflektora.
Sedam sati pre smrti, u jednom televizijskom gostovanju, Toše je delovao neuobičajeno povučeno. Umesto vedrine po kojoj je bio poznat, dominirali su umor i iskrenost koja je mnoge kasnije zaledila. Govorio je o tome da mu je svega previše, da greši kao i svaki drugi čovek i da nije ni svetac ni anđeo. Te reči danas mnogi doživljavaju kao tiho priznanje koliko ga je slava pritiskala, iako tada niko nije mogao da nasluti šta će se dogoditi.
- Prema pisanju domaćih medija, među kojima je i Blic, tog dana je poslednji put viđen u razgovoru sa komšijom, svega nekoliko sati pre kobnog puta. Taj razgovor, kako su kasnije svedočili, bio je dug i ispunjen planovima o obavezama koje ga čekaju. Vest o njegovoj pogibiji stigla je telefonom, a šok je bio toliki da su mnogi dugo odbijali da poveruju da je istina. Ceo Balkan je tugovao, a bol porodice i prijatelja bio je nemerljiv.
- Smrt Tošeta Proeskog i danas je obavijena velom misterije. Godinama su se pojavljivale razne teorije i nagađanja, koje su dodatno podgrevale javnu radoznalost i tugu. U emisijama i intervjuima na domaćim televizijama, poput Pinka, iznošene su tvrdnje o pritiscima, lošim odnosima u poslovnom okruženju i ljudima koji su, navodno, u njemu videli samo izvor zarade. Takve priče nikada nisu dobile zvaničnu potvrdu, ali su ostavile gorak trag u percepciji njegove sudbine.
Uprkos svemu, oni koji su ga poznavali privatno govorili su o njemu kao o izuzetno skromnom i dobrom čoveku. Slobodno vreme koristio je da se vrati u Kruševo, među stare prijatelje, jer ga je to, kako je sam govorio, vraćalo na zemlju. Nije verovao u nova prijateljstva, razočaran iskustvima koja su dolazila sa slavom, ali je verovao ljudima koji su ga poznavali pre svega toga. Ta potreba za normalnošću bila je njegova tiha borba.
- Posebno mesto u njegovom životu zauzimala je ljubav prema rukometašici Andrijani Budimir. Njihova veza bila je daleko od očiju javnosti, ali snažna i ozbiljna. Iako su prolazili kroz raskide i pomirenja, sudbina ih je ponovo spojila, a planovi o zajedničkom životu i braku bili su stvarni. Njegova poslednja poruka, poslata upravo njoj, ostala je jedan od najpotresnijih dokaza koliko je bio emotivan i vezan. Te reči danas simbolizuju neostvarenu budućnost.
Nakon njegove smrti, Andrijana se povukla iz javnosti i dugo nosila bol daleko od medija. Kako su pisali Kurir i drugi domaći portali, suočila se i sa nesuglasicama sa ljudima iz njegovog poslovnog okruženja, ali je vremenom uspela da pronađe novu snagu. Danas je posvećena porodici i sportu, prenoseći znanje mlađim generacijama, dok uspomena na Tošeta ostaje deo njenog života.
Godine prolaze, ali priča o Tošetu Proeskom ne bledi. Njegove pesme i dalje žive, a sećanje na mladića koji je želeo samo malo mira i obične sreće ostaje snažno. U kolektivnom pamćenju regiona, on nije samo pevač, već simbol dobrote, talenta i neispunjenih snova, zbog čega njegova priča i dalje izaziva emocije, tugu i poštovanje
